DRUŠTVO I SPORT
Izjava druga Staneta Dolanca „Večernjem listu“ o sportu i fizičkoj kulturi — kao povod za razmišljanje i akciju
U svojoj izjavi za javnost, objavljenoj u zagrebačkom „Večernjem listu“, 25, januara, o nekim, u prvom redu, moralnim aspektima stanja sporta i fizičke kulture u nas, drug Stane Dolanc je (ponovo) aktuelizirao temu o značaju ove oblasti društvenog života za naš društveni integritet. Pritom, razmišljanja druga Dolanca kao da u podtekstu sadrže upozorenje ne samo da je stanje u sportu zabrinjavajuće, već da je utoliko ozbiljnije što kao društvo nemamo jasna opredeljenja i stavove koji bi bili efikasna brana svim devijacijama i moralnim padovima kada se radi o našem sportskom životu.
S obzirom na ulogu i funkcije druga Dolanca u našem društveno-političkom životu, te budući da je reč o osvedočenom prijatelju sporta i dobrom poznavaocu sporta i kretanja u ovom, njegova razmišljanja, besumnje, imaju posebnu specifičnu težinu. Bez obzira što nije reč o zvaničnim stavovima koji bi obavezivali subjekte na koje se odnose, autoritet ličnosti koja stoji iza njih dovoljan je da podstakne sve koji rade u sportu ili žive od sporta na razmišljanje i odgovarajuću akciju.
Apeli umesto utvrđenog koncepta — pucanje u prazno
Želimo odmah naglasiti da se u celini slažemo sa ocenama druga Dolanca da je naš sportski život ozbiljno zahvatila erozija morala i svesti i da „mi u Jugoslaviji nemamo koncepciju razvoja fizičke kulture, odnosno da ta koncepcija više ne odgovara uslovima u kojima živimo“. U vezi sa ovim neka nam bude dozvoljeno da naglasimo da naša saglasnost sa datom ocenom nije motivisana toliko činjenicom da je istu izrekao jedan visoki državni funkcioner, koliko unutrašnjom logikom i idejom JSD „Partizan“.
Može nam se, naravno, na ovoj tvrdnji pripisivati neskromnost, pa i nesamokritičnost, ali, barem što se tiče osnovnih opredeljenja klubova JSD „Partizan“, odsustvo i nepostojanje čvrste, od strane SKJ i drugih subjektivnih snaga društva utvrđene koncepcije razvoja fizičke kulture, posebno vrhunskog sporta, njih upravo najviše i pogađa. Verovatno se u ovakvu tvrdnju teško može poverovati. Pre svega zbog njene protivurečnosti. U našoj javnosti, naime, vlada mišljenje koje, istini za volju, nije bez osnova, da se danas moraju dobro platiti ne samo vrhunski sportski rezultati, već čak i oni lokalnog značaja. Sport je u praksi sve manje sinonim za ono što je „najhumanije, najplemenitije i najbolje“, a sve više biznis kojem nisu sasvim strane i inkriminisane radnje i ponašanja.
Polazeći od takve stvarnosti moguće je, dakako, postaviti pitanje: ako se vrhunski rezultati u sportu ne mogu zamisliti bez enormnih, društveno neopravdanih i stepenu razvoja društva suprotnih davanja novca i privilegija, kako klubovi JSD „Partizan“ uspevaju da se održe u vrhu jugoslovenskog sportskog kvaliteta, a da, pritom, ne krše moralne i druge norme na kojima počiva naša socijalistička zajednica.
Odgovor na ovako postavljeno pitanje i jeste i nije teško dati.
Jednostavno, da bi bili na nivou ideje svojih osnivača, tj. da bi i putem sporta reprezentovali socijalističku Jugoslaviju, društveno-sportski radnici u klubovima JSD „Partizan“ ulažu ogromne napore da bi obezbedili očekivani kvalitet sportista i sportskih ekipa uz svođenje finansijskih i drugih improvizacija na najmanju moguću meru. Koliko je ovo tačno na svoj način potvrđuje činjenica da u naš fudbalski klub (a u fudbalu se najviše afera i javlja!), već više od 20 godina nije doveden, a to znači nije „kupljen“ ni jedan gotov vrhunski fudbaler! I to ne zato što našem klubu takvi nisu bili potrebni, ili što klupska kasa ne bi mogla izdržati konkurenciju klubova kojima je kupoprodaja sportista manir, nego iz principa.
Takav stav i opredeljenje, razume se, ne znače da zatvaramo vrata već potvrđenim i dokazanim sportskim asovima, da naši sportski radnici ne ulažu napore da mi tim putem obezbeđuju kontinuitet vrhunskih sportskih rezultata: Ali to, u odsustvu usmerene politike u oblasti fizičke kulture i sporta nije ni malo lako.
Apeli na poštivanje sportske etike, očigledno, mnogo ne pomažu.
Traže se jasna opredeljenja, ali i organizovana akcija SKJ
Da bi obezbedili „prirodan tok stvari“, tj. da bi JSD „Partizan“ bio stecište vrhunskih sportista bez primene metoda „niskih udaraca“, potrebna je, osim pune mobilizacije unutrašnjih snaga, i puna pomoć društvene zajednice. Kako sada stvari stoje suočeni smo sa „rivalima“ koji često ne biraju sredstva da bi postigli cilj. Na sceni je svojevrstan sportski moral, koji, priznali to ili ne, legalno egzistira izvan i uprkos proklamovanim principima na kojima bi trebali počivati svest i moral političkog sistema socijalističkog samoupravljanja.
Verujemo da nam drug Dolanc neće zameriti ako konstatujemo da su devijacije u sportu o kojima govori samo jedna, i to samo pojavna strana medalje. Nameće se, međutim, problem uzroka takvom stanju. Insistirati samo na tvrdnji da je „erozija morala i svesti kod nas u nekim slučajevima čak i teža nego u zapadnim društvima ili na Istoku gde država sve te stvari uređuje“ nije dovoljan uslov za menjanje stanja koje godinama traje i koje postalo način na koji živimo. Zar primer da se u nacrtima dokumenata za 13. Kongres SKJ fizička kultura i sport ne spominju, ne upućuju na zaključak da nešto nije u redu sa odnosom ideologije i politike prema ovoj oblasti društvenog života. Možda to i ne bi bilo toliko čudno da se radi samo o vrhunskom sportu kao o zabavi i relaksaciji dokonih ljudi. Pa i tada bi se moglo postaviti pitanje civilizacijske zrelosti našeg društva. Problem je, nažalost, mnogo širi.
U zadnjih nekoliko godina svedoci smo, između ostalog, čak i političkog manipulisanja fizičkom kulturom i sportom sa suprotnih idejnih i političkih pozicija na kojima insistira SKJ. Nije li sport već postao preširoka breša u našem društveno-političkom sistemu kroz koju se nekažnjeno ubacuju neprijatelji naše socijalističke zajednice. I drugo pitanje, nije li nastupio trenutak da tu brešu energičnom akcijom svih — i onih koji rade u sportu, i odgovornih političkih subjekata izvan ovoga — konačno zatvorimo?!
Apelovati da se to postigne samo po sebi, po analogiji političkog sistema, bez, šireg angažovanja subjektivnih snaga društva, očigledno nije u skladu sa realnim životom. Bilo bi dobro da komunisti na svom 13. Kongresu i na kongresima socijalističkih republika i socijalističkih autonomnih pokrajina o tome iznesu svoje mišljenje, ali, i da pokrenu odgovarajuću konkretnu akciju.