KLUB POZNATIH PARTIZANOVACA
Rale Damjanović, zamenik glavnog i odgovornog urednika Beograda 202
Rale Damjanović — generacijama poznat kao vrstan govornik i poznavalac poezije. Desetak ploča sa poezijom koliko je snimio i danas se čuvaju kao relikvija i slušaju u ovim intimnim, usamljeničkim trenucima. Izuzetno dragi su za njega.
U porodici Damjanović svi navijaju za Partizan: supruga, sinovi. Najvatreniji je stariji sin Vladimir, učenik Matematičke gimnazije koji vežba šah u Partizanovoj specijalističkoj školi. Mlađi Ranko, doskora je trenirao košarku u „IMT“-u vrebajući priliku da uskoči u Partizan ali je prevladala muzika. Rale Damjanović od kada zna za sebe navija za Partizan. Takav utisak doživljava se i vizuelno — kuća Damjanovića pravi je mali muzej: amblemi, zastavice, kompleti značaka — sve u „crno-belom“.
P. VESNIK: Vaši sinovi ne samo da su nasledili navijačku strast već i ljubav prema sportu. Je li to ona „sa oca na sina“?
DAMJANOVIĆ: Bio sam sportista. Igrao sam košarku, odbojku a najviše sam voleo rukomet. Bio sam mršav i visok i pucao i levom i desnom. Rukomet mi je u Sremskoj Mitrovici pomogao da nađem sebe, znate već ono: publika, navijanje, pobeda, diskusije… Igrao sam u Vojvođanskoj ligi. Danas sa sinovima igram košarku. Još uvek sam borben ali ne mogu sa njima. Udaraju laktovima, visoki su 190 cm a ovaj mlađi zna sve Draženove finte.
P. VESNIK: Kad je o Partizanu reč neskrivene emocije naviru!
DAMJANOVIĆ: O Partizanu znam sve. Pamtim 1966. godinu. Studentski grad i Kup šampiona. Te godine sam naučio najviše pesama i palio baklje u „studenjaku“. Časovi predvojničke na „faksu“ sa prof Milanom Kruščićem proticali su nam u razgovorima o Partizanovim šansama sa tek odigrane utakmice. Ceo Studentski grad je plamteo od baklji… Pa 3:0 sa Nemcima… pa „Kvašnjak ništa — Vasović sve“…pa Šole ljubi loptu… pa Mujo Hasanagić postigne gol, klekne na kolena pa onda ustaje. To su bila vremena!
P. VESNIK: A danas? Da li na isti način doživljavate utakmice?
DAMJANOVIĆ: Bio sam ni utakmici sa Englezima i tiho pre početka kažem nekim nepoznatima do sebe: Biće kao sa Spartom, a oni me merkaju onako sažaljivo. Kada je Kvins Park Rendžers primio i četvrti gol, oni Leskovčani skaču od radosti, ljube se i gledaju me kao da sam nestvaran. Verujte, osetio sam da ćemo ih zgaziti i bio sam potpuno miran.
P. VESNIK: Kao novinar-urednik verovatno ste u prilici da se družite sa poznatim sportistima?
DAMJANOVIĆ: Sa sportistima se retko družim ali mnoge poznajem. Razgovarao sam jednom sa Kićanovićem, na nekom snimanju — u jednom trenutku mi se učinilo kao da je pored mene neko biće iz drugog sveta. U mojoj zgradi stanovali su Kozić, Grubješić, Antić. Odlični, tihi, skromni momci. Vidite taj Antić! Tipujem na njega! To je čovek uspeha. Gde god je bio proslavio se. Ima gomilu para a skroman je preko mere. Izuzetno je obrazovan, promišljen. Takvi treba da vaspitavaju sportiste.
P. VESNIK: Da li vam je Bjeković po meri?
DAMJANOVIĆ: Bjeković je pravo rešenje za Partizan. Uspeh mu tek predstoji! Čovek koji je bio među zvezdama, posle Kvinsa i u blatu, posle Videotona i Nanta sigurno mnogo zna. Osećam da poštuje fudbalere jer je i sam dosta preživeo. Neuspeh, kada je iz Proletera pošao u Partizan, mučenja od strane selektora koji su ga stavljali na desno krilo, pa uspehe kod nas i u Francuskoj, šampionski gol u Ljubljani. Bjekovića se sećam iz studentskih dana. Pre 15 godina odem kod druga Zdravka Pavlovića (danas je glumac u Osiječkom pozorištu) u selo Lazarevo, da se najedemo. U povratku, udarimo peške od Lazareva do Zrenjanina pa ćemo autobusom za Beograd i Studentski grad. Beše kiša i blato. Usput nas je pokupio Bjeković sa jednim drugom. U to vreme Nenu su zvali „dr Kilder se Begeja“.
P. VESNIK: Kada se „vraćate“ poeziji?
DAMJANOVIĆ: Poeziji se vraćam uskoro. Mnogo toga sam zaboravio ali najdraže pesme su mi ostale u glavi. Ponekad i recitujem. Nedavno sam bio u Sarajevu. Na moje veče poezije su došli svi koji su bili i daleke 1968. godine i bogami dosta mladih, novih lica. Ljudi su me čekali 20 godina. No vremena su se promenila. Mladi jednostavno nemaju vremena za poeziju. Druga su interesovanja osvojila svet.
P. VESNIK: Dajte da pričamo o vedrijim temama. Šta je sa 202 šta vas u sportu raduje?
DAMJANOVIĆ: Beograd 202 ima šampionski tim. On je kao onaj nestašni igrač koji uvek može sam da reši utakmicu. Istina. već smo omatorili… tim mora da se podmlađuje. A šta u sportu volim?… Pa volim kad se u sportu ostvari pravda.
P. VESNIK: Ništa ne može da vam promakne, sve pratite?
DAMJANOVIĆ: Sećam se svih velikih događaja, svakog minuta, detalja… Odajem priznanje jedino Ljubi Moljcu mom komšiji i prijatelju. On je genije, sve zna… potpuna enciklopedija. A što se Partizana tiče… bićemo šampioni! Kažem šampioni a ne prvaci. Titula je jedna u nizu uspeha koji će ovaj tim ostvariti. Bićemo šampioni…