IN MEMORIAM
Na vest o smrti Pavla Jovanovića — Štosa
Sasvim nenadno, kako to biva sa srčanim bolesnicima, presekao se život našeg kolege Pavla Jovanovića — Štosa, jednog od onih novinara koji je demantovao priče da novinski tekst živi 24 časa. Bio je čovek tako darovitog pera da su ga njegovi natpisi naživeli. I tako će ostati dokle god budu živeli oni koji su čitali njegove reportaže, izveštaje, komentare…
Bio je urednik lista „Fudbal“, potom je sve do penzije radio u „Svetu“. I kad je prestao sa aktivnom službom njegovo nadahnuto pero nije bilo odloženo. Time je Pavle Jovanović samo potvrdio onu staru istinu — da pravi novinar piše sve do smrti. Tako je bilo i sa ovim majstorom pisane reči. Između ostalog, 25 godina je radio i za „Partizanov vesnik“, pod pseudonimom „Hroničar“.
U našoj redakciji, kao uostalom, u svim sredinama bio je uvek rado viđen kolega, prijatelj u čijoj se žovijalnosti, mudrosti i živoj, inteligentnoj reči moglo uživati. Njegova neposrednost, vispren duh, bogatstvo reči, a posebno Pavlov pripovedački dar. osvajali su sve one koji su imali tu sreću da ga poznaju ili s njim prijateljuju.
Jugoslovensko sportsko novinarstvo izgubilo s Pavlom Jovanovićem člana koji je na najlepši način služio slavi i poštovanju ove branše. Kao što je bio hrabar u pisanoj reči, takav je bio i u životu. Ni operacija srca u Milvokiju (SAD) nije ga uplašila. Nastavio je da živi i stvara sve do poslednjeg daha. Nije umeo da se štedi, svemu što je u životu radio, činio je sa strašću, radujući se i pateći na slovenski način. Ponekad bismo pokušali da ga odvratimo od njegove strasne vezanosti za cigaretu. Rekli bi smo grubo da mu je smrt već bila na vratima pre odlaska na operaciju. Nije vredelo. Blago bi se osmehnuo, odmahnuo rukom i hitro ispričao neku dogodovštinu vic, neki događaj iz prošlosti koji niko ne bi umeo tako da oboji i sa takvom rečitošću i šarmom da ispriča.
Otišao je iz naše sredine čovek, prijatelj, intelektualac, kolega s kojim je uvek bilo lepo sresti se fizički s njim, ili sa njegovim tekstom. Uvek bi nas obogatio na svoj način. Štosom, kako bi to rekli svi oni koji su ga poznavali, jer je i po tome bio originalan i neponovljiv. Nedostajaće nam dragi prijatelj, divan, plemenit čovek, koji nije morao da umre da bi se o njemu ovako lepo govorilo. To je vrlo često za života mogao da čuje, jer su divljenja prema njemu bila neretka i iskrena.
Sa velikim poštovanjem prema njegovim senima nastavićemo da radimo na njegov način — hrabro, istinoljubivo, tražeći u svemu samo lepo, ono što može da nas razvedri i razgali dušu. Na taj način će Pavle ostati da živi među nama.