Učitelj fudbalera „crno-belih“ Nenad Bjeković proglašen za prvu trenersku ličnost u 1986. godini
Ukusi su različiti, često i dijametralno suprotni, kad su izbori najboljih u pitanju. Proglašenje najuspešnijeg prvoligaškog fudbalskog stručnjaka u 1986. godini pomirilo je, međutim, sve ukuse: učitelj fudbalera Partizana Nenad Bjeković u svim anketama je promovisan u trenersku ličnost godine!
Ovakvo priznanje za jednog od najmlađih jugoslovenskih fudbalskih trenera nije nikakvo iznenađenje. Bjeković je u minuloj godini imao najviše uspeha s „crno-belima“: u prošlom prvenstvu osvojio je prvo mesto (iako šampion nije krunisan), a u jesenjoj sezoni njegova četa je opet bila najbolja (iako je sve počasti poneo Vardar).
— Mnogo mi znači ovo priznanje, jer to je potvrda da je Partizan zaista bio najbolji jugoslovenski tim u 1986, godini, iako se nije okitio nijednim trofejom — priča zadovoljni Bjeković.
Sigurno je da će 1986, koju smo ispravili na put bez povratka, pamtiti do kraja života. To je, zacelo, i najburnija godina u istoriji Partizana. Nikad se još dosad nije dogodilo da jedan tim osvoji šampionsku krunu i ostane nekrunisan, isto tako i da osvoji najviše bodova, a da zbog kazne od minus šest bodova — bude samo drugi na kraju jeseni.
— Ne vredi više vi ponavljati da mi nijednog trenutka nismo priznavali „junske mere“ FSJ, niti ćemo ih ikad priznati! Zna se ko je bio najbolji, ko je pravi šampion, bez obzira što je titula otišla u tuđe ruke. A to što nismo bili jesenji prvaci nije ni važno, jer ćemo sve nadoknaditi u nastavku šampionata. Titulu nam ovog puta niko ne može oduzeti!
Od prvog dana kada je (u leto 1984) preuzeo kormilo prvog tima Partizana od Miloša Milutinovića, mladi trener je stalno ponavljao: „Partizan sa uvek mora boriti za najviši plasman i uspeh je samo ako prvi prođe kroz cilj!
Pridržavao se tog „svetog pravila“ i u trenucima kad su nailazile teškoće, posebno kad su se osipali redovi odlaskom najboljih u inostranstvo. To znači da debitantskom sezonom na užarenoj trenerskoj klupi nije bio zadovoljan, jer je tim koji je predvodio, bio „samo“ treći. Već druge sezone u 1985/86, bilo je mnogo bolje: „crno-beli“ su prvi presekli vrpcu, a njihov vođa je bio ponajmanje kriv što su „moćnici iz FSJ“ oduzeli tu titulu…
— Šta je bilo, bilo je. Mi se nismo mnogo osvrtali na „vruće leto“, bez obzira što nam je naneta velika nepravda, nego smo se okrenuli događajima na terenu. I posle burnog leta pokušavali su da nam zabiju klipove u točkove, ali smo ostali čvrsto na nogama. Mislim da smo uneli i nešto novo, dostigli neki nivo forme koji zadovoljava našu armiju navijača. Posle svega, mislim da može biti samo bolje!
Nekad sjajna igračka figura, jedna od legendi Partizana, i u trenerskom pozivu ubire lovorike. Bogato iskustvo Bjeković uspešno prenosi na fudbalere, ne primenjujući pri tom strogost učitelja. Njemu je blaga reč jača od svih oštrih mera, kojih se njegove kolege uveliko pridržavaju — s mnogo manje uspeha.
— Nema neke mistike u ovom poslu, niti prevelike filozofije. Cenim samo rad i — poštujem sve igrače. Kazne su za mene poslednja mera, sve se može razgovorom rešiti — otkriva tajnu uspeha.
Nepopravljivi optimista, ubeđen je u Partizanov trijumf u ovom prvenstvu. Neugasiva je ta njegova nada da će crno-bela četa preskočiti sve barijere i zaljubljenicima u ovu boju doneti slavlje, koje im je pomućeno prošlog leta.