PREDSTAVLJAMO MLADE
Ima ih mnogo obdarenih i nepokolebljivih. ali on je ispred svih: Sadik Mehmedi, sa 17 godina, ne samo da je prva mlađana pesnica Partizana već je, prema autoritativnim mišljenjima stručnjaka, najbolji „junoša“ u zemlji. Veruje se da je visoki i žilavi momak od 64 kilograma krenuo ka zvezdanom nebu. O njemu će se tek pričati.
Do veselih proročanstava danas je već lako doći. Samo u prošloj godini učestvovao je na četiri međunarodna i domaća turnira. Na svakom je sve protivnike isprašio i redovno bio proglašavan apsolutno najboljim borcem. Na turniru „Mađar so“ u Zrenjaninu, u konkurenciji preko sto svojih vršnjaka, oduševio je gledalište; u bugarskom gradu Lomu igrao se sa rivalima, na šabačkom skupu najboljih mladih Jugoslovena „Podrinje 86“ borio se kao matorac: uz sve finese koje može da demonstrira istinski šampion. A tek „Oktobarskom turniru“ glavnog grada! Bio je to njegov poslednji prošlogodišnji, a i uopšte najveći trijumf. Sadik Mehmedi je najveći i najsjajniji dragulj klupske riznice, a možda i jugoslovenske arene.
Njegov učitelj, Stevan Golić, bivši višestruki šampion i reprezentativac ne odvaja najtalentovanijeg od ostalih. Ali on se sam odvaja: pre podne trenira sa prvotimcima, ponekad i krišom, posle podne je u „gardu“ sa svojim vršnjacima. Nedavno su ga treneri seniorskog sastava baš nameračili. Hteli bi da Mehmedija uvrste u ekipu. Tvrde da bi pregazio sve drugoligaše iz istočne grupe, u kojoj se nadmeće Partizan. Golić se tome usprotivio:
— Ništa nije opasnije nego mladog, uvek nedovoljno iskusnog (17 mečeva — jedan poraz), gurnuti u prvenstveni pakao. Možda bi momak i prošao. Ali, po cenu velikog rizika. Na nekim prvenstvenim drugoligaškim ringovima vlada u pravom smislu reči boksersko bezakonje. Sudije se prave nevešte i na očigledne nepropisne udarce i nasrtaje. Da li je potrebno da za ljubav boda stavljamo pa kocku njegovu budućnost i karijeru koja obećava najveći domet — veli iskusni stručnjak.
Sadik Mehmedi vojnički prima odluku trenera. Razumem — kaže — ali čežnja da ubrza pohod ka bokserskom Olimpu izbija mu iz očiju. Zna da su slabašni njegovi protivnici u mlađanoj konkurenciji. Još mu je neki strasnik, oduševljeni pristalica novih generacija napunio glavu — tukao bi on i Mirka Puzovića samo kad bi mu dozvolili da se okuša. Tako mu je pričao uz garanciju „časne reči“ da bi uspeo, ali trener neće ni da čuje.
— Samo sanjaj momče i čekaj. Tek nad napuniš 18 godina i kad napabirčiš još desetak mečeva, možemo razgovarati.
Šta je za njega desetak mečeva. On bi svakog dana izlazio u ring, samo kad bi mu dozvolili.
Stevan Golić vrlo pažljivo neguje „svoj vrt“ u kome raste još desetak cvetova. Izaziva zavist nekih trenera, pa i negodovanje onih koji misle da njegovi „klinci“ suviše dugo vežbaju za ono malo borbi koliko su dosad imali. Dok prvi tim kuburi sa predstavnicima u pojedinim kategorijama, na dohvatu ruke su orni i spremni momci. Golić, međutim, zna za staru mudrost: bez sistematskog usavršavanja nema majstora ringa. Jedna neopreznost, previd ili slučajnost u ovom sportu, može da znači i kraj karijere.
Tako grupa osamnaestogodišnjaka, uglavnom, budućeg „crno-belog“ bokserskog pokoljenja, na čelu sa budućim ugostiteljem Sadikom Mehmedijem, uporno vežba i čeka: Manojlović (16), sa osam mečeva i jednim porazom u bantam kategoriji, Karadžić (17) u velteru sa deset mečeva i dva poraza, Kečan (17) sa pet mečeva i pet pobeda (nokautima) u srednjoj, i na kraju Kastratović (19) sa pet mečeva i pet pobeda. I oni kao i Sadik Mehmedi moraju da čekaju i u međuvremenu sanjare.