KROZ NAŠU LUPU
Na utakmici Partizan — Aris doživeli smo neočekivano razočaranje: publika se okrenula protiv svog večitog ljubimce — Dragana Kićanovića. — Iz onog dela gledališta gde su najvatrenije pristalice „crno-belih“ čulo se: „Kićo, Kićane, izdao si grobare!“
Razlog ljutnje je veliko prisustvo grčkih navijača i nemogućnost domaće publike da kupi ulaznice i bodri svoje ljubimce. Bes je okrenut prema pogrešnoj ličnosti. Upravo o tome su klub i Kića vodili računa. Rečeno je: „Novac nam nije najbitniji, moramo misliti na naše navijače i na pobedu. Potrebna nam je atmosfera podrške.“
Zato je javljeno grčkoj turističkoj agenciji da može računati samo na 500 ulaznica. Toliko je karata i ustupljeno. Međutim, našim su ljudi, zarad novca, prodavali karte i pomirili se da meč gledaju pored malog ekrana.
Tek, takvo ponašanje onog mlađanog dela gledališta prema svom idolu, najblaže rečeno, bilo je ružno, do kraja neukusno. Nije time srozan, čak ni okrznut, Kićin ugled asa neprolazne vrednosti i eminentnog sportskog radnika, preduzimljivog direktora kluba. Ipak…
U svetu su veliki sportski šampioni nacionalno dobro. Uvažavanje prema njima traje daleko posle njihovog odlaska sa scene. Sećanja na njih su jedinstvena freska gde se gomilaju višegodišnji događaji, sve ono doživljeno u trenucima velikih podviga. To se ne zaboravlja. Jedan Bobek, Rajko, Gligorić, Cerar, Mihalić, Miloš, Beara, Daneu, Galić, Ćosić, Kića, Praja… ostaju za sva vremena junaci jugoslovenskog sporta.
Bezrazložno nasrnuti na bilo kog od njih je pravo svetogrđe. Posebno na Dragana Kićanovića. Javnost, odnosno pristalice Partizana, trebalo bi da znaju i za Kićinu poslednju žrtvu zarad „crno-belih“. On je mogao da igra još nekoliko godina. Dobijao je ponude u iznosima koji su premašivali sve ono što mu je ranije dato u Italiji i Francuskoj. A da ne kažemo koliko je bio potreban Partizanu.
Kića laka srca donosi najtežu odluku; prestaje da igra kad je bio na vrhuncu! To vrlo jasno osvetljava njegovu ličnost, karakter, dostojanstvo, ljubav prema klubu.
Malo je sportista tako čvrsto vezanih za klub i odanih kao što je to Kićanović. Na slabosti Partizana i poraze on reaguje do fizičkog potresa. U jednom trenutku shvatajući ozbiljnost situacije košarkaša Partizana, a znajući za raniji dogovor s klubom i zajedničku viziju, on zanemaruje svoju igračku karijeru, ignoriše šestocifrene dolarske iznose i vraća se u zemlju, odnosno u Partizan.
Nije se pokajao. Postavio je klub na nove osnove. Odlučujuće je uticao na stvaranje današnjeg tima koji je pravo blago. Stvorio je atmosferu prisnosti, entuzijazma, druželjublja, zajedništva… To više i nije klub, to je — porodica!
Pogrdu navijača Kića je teško primio. Otišao je iz dvorane a mesecima je živeo za taj dan otvaranja renovirane Hale sportova u koju su on, Đorđe Čolović, Miketa Đurić i predsednik Toma Jeremić gotovo uzidali sebe, provodili noći sa radnicima, požurivali ih, stimulisali, najčešće vlastitim poklonima i novcem da bi svi radovi bili završeni do meča sa Arisom.
Srećom, navijači su uvideli svoju grešku i protiv Makabija su se poneli na pravi način; „Kićo, izvini!“ Veliki as je dobio satisfakciju, navijači su ponovo našli svoje dostojanstvo.