Posle devet godina Jadranko Vujačić opet „crno-beli“
Kako bi izgledao košarkaški tim bez dobrog centra…? Da bi se pošlo u atak na protivnički obruč potrebno je prvo osvojiti ili uhvatiti odbijenu loptu. Po onoj staroj: „Ko pre devojci njemu i devojka“, logično je što je lopta najbliža i najslađa košarkaškim centrima. A takvih u Partizanu ima. Pored staloženog kapitena Savovića i virtuoznog Divca, reklo bi se iz senke deluje Jadranko Vujačić.
Pre dvanaest godina obukao je „crno-beli“ dres i nosio ga sledeće tri godine. u tom periodu i nije dobio pravu priliku. Posle odsluženog vojnog roka, željan dokazivanja napušta Partizan i započinje meteorski uspon u Olimpiji gde 1983. godine stiže i do reprezentativnog dresa. Tek tada se videlo koliko je Partizan izgubio. Novi klub u periodu 1983-88. bio je titogradska Budućnost. I kako to u životu biva Jadranko Vujačić ponovo stiže tamo odakle se i otisnuo, u Partizan. Za mnoge poznavaoce košarkaške igre taj prelazak bio je iznenađenje kao uostalom i za samog Vujačića:
— Dok sam tražio angažman u inostranstvu, javio mi se Kićanović i nisam mogao da odolim njegovom pozivu.
P. VESNIK: Kad je bilo lakše igrati za Partizan, pre ili sada?
VUJAČIĆ: Svakako pre. Imao sam 21. godinu, pa sam mogao ponekad i da pogrešim. Stariji su ispravljali greške. Sada je drugačije. Igra se modernije. Centar nije samo onaj klasični skakač.
„Crno-belima“ u ovom prvenstvu „ne cvetaju ruže“. Četiri pobede i čak četiri poraza, sputali su, objektivno najkvalitetniji nacionalni tim, pa se utakmice igraju u grču. Opšte sivilo učinilo je da i Vujačić padne u formi. Svestan odgovornosti (iako ima 31. godinu) ipak ima tremu kad ulazi u igru.
— Partizan ima dva sjajna centra, — kaže Jadranko. — Divac i Savović su najkvalitetniji par centara u Jugoslaviji. Sva trojica ne možemo da igramo u prvoj petorki, pa je i razumljiva moja trema i strah da ću pogrešiti i biti zamenjen. u Olimpiji i Budućnosti sam navikao da igram duže. Treme nije bilo jer sam na parketu provodio gotovo celu utakmicu. Partizan je nešto drugo. Od prvog sekunda se mora igrati bez greške a to opterećenje je veće i opasnije i od samog protivnika.
Kao i ostali sportisti, i Vujačić jadikuje za slobodnim vremenom:
— Imam ga zaista malo i sav luft između treninga i putovanja provodim u krugu porodice. Supruga Biljana dolazi na utakmice i motiviše me da igram bolje, što ne mogu da kažem i za jednoipogodišnju kćerkicu Ninu. Ona izgleda nije ljubitelj košarke. Sin Nemanja ide u treći razred. Pošao je ranije u školu da bi rastom bio kao i ostali ali izgleda da u sebi ima dosta „košarkaške krvi“.
P. VESNIK: Šta Partizan u svoj sezoni može da učini?
VUJAČIĆ: Individualno smo najkvalitetniji u Ligi. Što u prvenstvu nismo postigli bolje rezultate, pitanje je za dublju analizu. Ovo je tim reprezentativaca, Paspalj, Divac, Obradovića su premoreni. Dovoljno je da samo jedan od njih zaigra u formi i protivnik mora da padne. Onog trenutka kad kao pretprošle i prošle godine budu svi dali maksimum, zaista ne vidim ekipu koja će u Jugoslaviji moći da nam se suprotstavi. u „Kupu Radivoja Koraća“ i u nacionalnom kupu, imamo realne šanse. Divareze je kvalitetan tim ali nije nepobediv. U svakom slučaju za navijače tek predstoje prave radosti.
Jadranka Vujačića, kao retko kog našeg sportistu krasi smirenost. Uvek je nasmejan i raspoložen za priču. Nikad ne reaguje na sudijske odluke a bilo kakav konflikt sa protivnikom je nezamisliv kad je u pitanju levoruki centar Partizana. Reklo bi se čovek iz senke, a svaki njegov koš, skok i uhvaćena lopta, zlata su vredni.