MOJA DECENIJA U ENGLESKOM FUDBALU
Imao sam, izuzetnu sreću i zadovoljstvo, da gotovo punih osam godina branim boje klubova najmoćnije, najteže i najbrojnije „divizije“ (lige) na svetu.
Za vreme, osmogodišnjeg vojevanja širom stadiona britanskog ostrva, odigrao sam oko tri stotine utakmica. Branio sam boje fudbalskih klubova: Sautemptona, Mančester Sitija i Portsmuta.
Četiri lige najvišeg kvaliteta
Na ostrvu postoje četiri profesionalne „divizije“ (lige): 1, 2, 3, 4 i zajedno broje 92 kluba. Od toga, u prvoj „diviziji“ nalazi se 20 klubova, druga, treća i četvrta broje 24 kluba. Takmičenje se nastavlja i obavlja na sledeći način: iz prve i druge „divizije“ ispadaju po tri kluba i isto toliko ih ulazi; iz treće i četvrte „divizije“ ispadaju po četiri kluba i isto toliko ih ulazi.
Impresionira odnos fudbalera prema svom „poslu“. Neverovatno je, sa koliko ljubavi i sa koliko dostojanstva oni izvršavaju svoje obaveze. Posao poštuju i iznad svega cene, jer im omogućava izuzetnu egzistenciju.
Izlišno je govoriti da je učinak na treningu i utakmici sto posto i više. Svi ti profesionalci znaju da nemaju prava na greške, jer dosta kolega čeka na svojih „pet minuta“. Ukoliko taj drugi iskoristi šansu, onda se dugo, dugo čeka na novu šansu ili je neće više uopšte dobiti u toj sredini.
Svake godine na transfer listama nađe se veoma mnogo igrača. Taj broj prelazi, čak osam stotina, a izvestan broj ostane i bez posla i odlazi na berzu rada. Sigurno, da je i to razlog, da se igrači toliko angažuju, poštuju i cene svoj posao, u stvari privilegiju da budu fudbaleri — profesionalci.
Kratko ali žestoko
Radni dani, u takmičarskom periodu, su sledeći; ponedeljak, utorak, četvrtak i petak. Subotom se odigravaju utakmice i sve u isto vreme — 15,00 časova, a nedelja i sreda su slobodni dani. Treninzi uvek počinju u 10,00 časova. Dužina treninga je u proseku 1,30 — 1,45 minuta. Veoma su oštri, agresivni, dinamični. Mnogo, izuzetno mnogo se posvećuje pažnje — vežbama istezanja i pripremi za ovaj pakleni deo. Po završenom, obaveznom delu, igrači ostaju dobrovoljno još 30 — 45 minuta i uvežbavaju šut, pas, centaršut i ostale elemente igre, tehnike. Na svakom se treningu, obavezno, radi sa loptom, a završava se vežbama snage za trbušni zid, uz minimum od 100 vežbi. Nikakve kontrole igrača nema u tim fazama, u ostalim nisu ni potrebne. Svi su oni svesni sportskog zakona: ŠTO TEŽE NA TRENINGU — TO LAKŠE NA UTAKMICI.
Neverovatno mnogo rade na presing igri i igri sa što manje dodira. Nikada nisam doživeo da uvežbavam neke elemente ili igru a da je bila bez obaveza.
Presing igra, pet naprema pet, na četvrtini igrališta ili osam naprema osam, na polovini igrališta, radi se na sledeći način: tri serije sa jednim dodirom, radi se od 2 — 3 minuta, sa međupauzama od 3 minuta. Po završenoj seriji odmor je 5 minuta. Potom se prelazi na igru, sa dva dodira. Vremenski termini su isti kao i u prvoj seriji. Kod ove dve serije igrač mora biti izuzetno spreman, izdržljiv i uporan. Radi se u maksimalnoj i kompletnoj mobilnosti. Niko ne može da stoji, sve se odvija u punom trku. Uvek sam tvrdio, a sada stojim čvrsto iza toga, da su ostrvljani najbolji tehničari — daleko ispred svih. Razlog je više nego jednostavan: oni sve u igri to rade u punom trku, gotovo u sprintu. Setimo se samo a to je najvažnije sa utakmice sa Engleskom u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo (1:4) u Beogradu: tamnoputi Džon Barns, u punom sprintu prima loptu, spoljnim delom stopala, oslobađa se lako Zorana Vujovića, izlazi sam pred Radaču i na našu sreću šutira u njega.
U poslednjoj seriji vežbi vremensko trajanje je isto ali je igra slobodna. Pošto je svaki dribling izuzetan napor (po završetku prethodna dva ciklusa) primećujete nešto novo — igrači vrlo inteligentno: gotovo svi odigravaju iz prvog ili drugog dodira. Veoma brzo oslobađaju se lopte i tako štede snagu — a ubrzavaju igru!
Da li engleskom fudbaleru klima ide na ruku: I da i ne. Fine i blage kišice na prekrasnim terenima, pred najbučnijim auditorijumom, jesu osveženje i omogućavaju toliko trčanje. Međutim, gotovo šest meseci oni igraju po teškim terenima, koji iziskuju izuzetne napore i besprekornu fizičku spremu.
Ozbiljna zabava
Pošto se pored svlačionica nalazi teretana „Džim“, gotovo svi igrači je i obilno koriste. Veoma mnogo rade na jačanju ramenog pojasa, trbušnog zida, kolena i članaka. To je i jedan od razloga što su izuzetno čvrsti i stabilni u duelima. Iz istih razloga, nema ni simuliranja na terenu niti težih povreda.
Ono što me je veoma impresioniralo bilo je to što prilikom izvođenja vežbi, bez lopte ili sa loptom, jedni druge bodre do fanatizma. Kada posle nekoliko serija dođete u krizu, onda je kolega taj koji je veoma zaslužan što ste istrajali do kraja. On vas bodri sa: Idemo! Ti to možeš! Još malo! Samo napred! da bi na kraju gromko završio sa — „bravo, to je bilo izuzetno!“.
Zato i kontrola bilo koje vrste ne postoji. To se kosi sa dostojanstvom igrača i shvatanjem posla. Treba zaključiti: Igrači su na poslu tačni i superprofesionalno to rade. Kakav im je učinak na treningu, a on je sto posto, takav je i na utakmici.
Na terenu važi deviza — možeš igrati slabo ali ne možeš se odnositi neprofesionalno. Jednostavno, svi imaju prava da nemaju svoj dan i odigraju slabo, ali da se ne bore ili ne zalažu — na to nema niko prava.
Najupečatljivije mi je ostalo u sećanju da je u Engleskoj fudbal bio, jeste i ostaje — OZBILjNA ZABAVA. To je suština večne mladosti i tajna privlačnosti engleskog fudbala.
(nastavak u sledećem broju)