LEKSIKON SPORTA
U Montrealu je bilo politike ali bar nije bilo masovnog ubistva kao četiri godine ranije u Minhenu. Crni atletičari SAD demonstrativno su pozdravljali publiku stisnutim pesnicama u crnim rukavicama: bio je to simbol „crne moći“ pokreta crnačkog stanovništva u SAD. Te igre bile su poslednje na kojima je organizator izgubio grdne novce, a pale su, tih deficita radi i neke političke glave u gradskoj opštini. U daleku Kanadu na 21. Igre stigle su 34 nacije i 1.000 sportista manje nego u Minhenu. U atletici su zapamćena dva momka raznih podneblja — Kubanac Huantorena pobednik u trčanju na 400 i 800 m. i Finac Viren, zlatni šampion na 5 i 10 km. U 14 ženskih atletskih disciplina Istočne Nemice izvojevale su 9 pobeda, a samo u jednoj nisu ščepale nijednu medalju. U plivanju će te iste „Istočne“ prevazići koleginice iz atletike i pobediti u jedanaest od trinaest disciplina! Takva nadmoć nije nikada bila zabeležena. U boksu se pojavio superstar — teškaš Kubanac Stivenson; Tadija Kačar, naše gore hrabri list, doneo je kući srebrnu (polusrednja), a Ace Rusevski bronzanu (laka) medalju. Matija Ljubek je pobedio u kanuu na 1.000 m, košarkaši su osvojili srebrnu medalju (Ćosić, Dalipagić, Delibašić, Kićanović, Jelovac, Jerkov, Knego, Slavnić, Šolman, Varajić, Žižić, Georgijevski) a u rukometu smo bili razočaravajući peti (posla pobede u Minhenu). U gimnastici su postojale, tako reći samo dve nacije — Japanci, pobednici u ekipnoj konkurenciji i Sovjeti. Montrealske Igre pale su brzo u zaborav, a ni mi se nismo proslavili, na njima.
Moskva 1980.
Moskva se bila vrlo potrudila oko svojih prvih Igara. Pred licem svoje zemlje i sveta Sovjeti su hteli da dokažu da je prva zemlja socijalizma i prva zemlja sporta u svetu. Demonstraciju nadmoći pokvario je Džimi Karter — onaj predsednik SAD — džoger, koga danas niko više ne pamti. Da bi pokazao koliko pati zbog sovjetskog upada u „prijateljski“ Avganistan (patnici su na kraju ispali sovjetski mladići koje su američkim oružjem ubijali avganistanski pobunjenici — mudžahedini). Karter je zabranio američkim sportistima da se takmiče u zemlji „agresora“, i apelovao na svoje zapadne saveznike da i oni ne šalju momke i devojke u to „carstvo mraka“ kako je rekao prvi Amerikanac.
Sovjeti su uradili što su mogli da spasu Igre; došle su, ipak, ekipe iz 81 države ali je broj takmičara bio najmanji u toku poslednjih 35 godina. Dešavale su se i neke državno-pravno polukomedije. Vlade Velike Britanije i nekoliko država iz zapadnog NATO pakta, odbile su učešće kao zvanične ekipa, ali neki pojedinci na primer Britanci — trkači Ko i Ovet (800 i 1.500 m.), njihov zemljak desetobojac Tomson, sprinter Vel ili Italijan Menea odbili su poslušnost i otputovali u Moskvu. Svi su naravno osvojili zlatne i poneku srebrnu medalju — pride.
Istočne Nemice izvele su podvig svih vremena u plivanju: od 39 mogućih medalja osvojile su dvadeset i šest, od trinaest zlatnih — jedanaest. Njihovi zemljaci veslači bili su još savršeniji: od osam mogućih zlatnih oteli su sedam. Kolika je bila nadmoć istočnih sportista dokazuje i boks gde su od 33 mogućne medalje samo tri otišle van socijalističkog bloka.
Naša je ekspedicija prošla dosta skromno, s obzirom na to da je pola sportskog svetskog vrhunskog kvaliteta odsustvovalo iz Moskve. Zlatnu je osvojio bokser lepog lika Slobodan Kačar, kasnije ne baš uspešan profesionalac, srebrnu košarkaški junaci bez straha i mane (prvi su bili Sovjeti). Dodaci Montrealskim zlatnim momcima bili su Nakić, Radovanović, Skroče. Drugu srebrnu donele su kući rukometašice, ta blistava generacija kapetanice — lepotice Svetlane Kitić. U rvanju slobodnim stilom Šaban Sejdiu (53 kg.) okitio se bronzom. Ah da, vaterpolisti i oni su morali, malo silom, malo pomoću sudija da ustupe zlatnu domaćinu SSSR-u, ali nećemo sad o tome. Ima toga ne samo u fudbalu nego i u vaterpolu, pa još na Olimpijskim igrama. Najzad R. Kovačević, koji je veći deo svog mlađanog života proživeo u Japanu, osvojio je, setićete se odmah, bronzu u džudou.
Krnje Igre u Moskvi pokazale su da pravog sporta kao ni života na ovoj jedinoj našoj kugli zemaljskoj nema bez — zajedništva.
Los Anđeles 1984.
Jugosloveni su na zimskim Igrama u Sarajevu uspeli da izmire Istok i Zapad. Nada da se u leto u Los Anđelesu ujedine svi sportisti sveta, opet je probuđena. Avaj — od zime do leta sve se pokvarilo. Kao po satanskom planu antikomunističke organizacije u SAD počele su, uz bučnu reklamu, da skupljaju fondove za pomoć sovjetskim i drugim istočnim sportistima koji se odluče da posle Igara „pobegnu“ na Zapad. Na prigovor SSSR-a na neprimerenost takve akcije Olimpijski komitet SAD je odgovorio da Ustav jemči takve slobode svim građanima, a da oni nisu ustavna komisija. Sada je SSSR bio na redu — i nije propustio da povuče loš potez: zamolio je zemlje Varšavskog pakta da ne učestvuju na Olimpijadi 1984-te. Svi su se disciplinovano pokorili „molbi“ (bilo je to za vlade tvrdog Brežnjeva) osim Rumuna. Njima su, da bar malo provale jedinstveni istočni front, Amerikanci poslali specijalni avion, i uz „popust“ na troškovima Rumuni su otputovali u SAD.
Tih dana svet se naslušao američke himne. Naivni kakvi jesu Amerikanci su iz jednog frasa ushićenja padali u drugi. Zlato je sa svih strana pljuštalo na njihove „gerls and bojs“. „Ah kakav bi divan svet mogao da bude samo da nema tih Rusa, u sportu i svemu drugom“. U ženskoj atletici nije bilo onih „robotizovanih“ istočnih Nemica da im kradu njihove medalje. Poneka Rumunka, zapadna — pristojna Nemica, i Engleskinja, a sve ostalo USA. A tek muška atletika. Karl Luis, četiri zlatne medalje, kao da se vratio Džesi Ovens, reinkarniran u novog crnog boga stadiona. Ali nije bilo Hitlera da mu prkosi, kao ono ne kad Džesi u Berlinu. A tek u plivanju. Sve same USA pobede. Amerikanci su kupovali više novina sa slikama svojih šampiona, i više čučali uz TV prenose olimpijskih igara, nego ikada u istoriji. A kada su se i u muškoj i u ženskoj košarci, pozlatili, u boksu od 10 kategorija pobedili u sedam, a na kraju sve to zasladili i trijumfom gimnastičara i gimnastičarki — uprkos prisutnim Rumunki… nacija mnogih nacija je podileisala.
Mi smo se još jedanput predstavili svetu kad supertalenti u igrama loptom ali samo rukom; muška i ženska zlatna u rukometu i vaterpolu, bronzana u košarci, i samo bronzana u fudbalu (koji je još jedanput ojadio nacione od Triglava do Đevđelije).
Ali četiri godine kasnije, u Seulu, svetu je postalo jasno, da su američki sportisti igrali samo jedno leto — bez pravih protivnika.