Poruke fudbalera Partizana i trenera Ivana Golca navijačima uoči nastavka prvenstva
Ironija slučaja ili cena posla kojim se bavi, a možda i jedno i drugo, Ivan Golac nema vremena da analizira. Dogodilo se i, što bi rekao naš narod, na ponovilo se. Ako ništa drugo, bar je za razmišlja nje sada, u predvečerje borbi za prvenstvene bodove, uoči polufinala Kupa Jugoslavije i četvrtfinala evropskog Kupa pobednika kupova…
Ne samo iz sentimentalnosti prema deceniji igračkog vojevanja na ostrvskim fudbalskim terenima, Golac je uporno branio najomraženije navijače u Evropi od teške optužbe da su isključivo oni krivci za tragediju na Hejselu. Ukazujući na okolnosti (nikako olakšavajuće) koje su svaka posebno, i sve zajedno, odnele 39 navijačkih života. Apelujući na razum, trener Partizana je izrekao i ovu misao o toliko puta — s razlogom, ali priznajmo i bez njega — optuživanim engleskim huliganima na tribinama:
— Na ostrvu se nikad nije dogodilo da publika svojim ponašanjem dovede u pitanje igranje svog tima na domaćem terenu u međunarodnim takmičenjima…
Trener „crno-belih“ razlikuje se od ostalih prvoligaških trenera i po pristupu „fenomenu publike“ i na našim fudbalskim prostorima. Nikad joj se nije udvarao, niti demagoški podilazio socijalističkim parolama o „dvanaestom igraču“ na tribinama. Naprotiv, otvorenog srca, trudio se da uspostavi pravu komunikaciju, kako bi na najbolji mogući način funkcionisala ona nevidljiva, ali toliko potrebna, veza između događaja na terenu, dometa fudbalera, s jedne, i ponašanja navijača, s druge strane.
— Nisam se plašio publike ni kao igrač, ni sada kao trener — objašnjavao je Golac. — Publika ne priznaje loš dan i traži samo rezultat i po tome smo na istim „talasnim dužinama“. I ja od fudbalera to zahtevam… Takav je život: sada mi skandiraju „Golac, mi te volimo“, a već sutra će možda tražiti moju ostavku. U istovetnoj situaciji su i igrači: danas miljenici — sutra u „nemilosti“ navijača.
I sa tako širokim razumevanjem navijačkih strasti, bez isključivosti i prema onim najekstremnijim, Ivan Golac je — zajedno sa fudbalerima, pa i sa ogromnom većinom istinskih privrženika Partizana — već dva puta platio ceh bezumlja sa tribina. Meč sa Seltikom održan je u Mostaru, a zbog ispada jednog gledaoca (!) na utakmici sa Groningenom Partizan će i megdan sa bukureštanskim Dinamom morati da izmesti najmanje 400 kilometara daleko od Stadiona JNA.
— Tačno — sleže ramenima trener „crno-belih“ — platili smo i platićemo visoku cenu nepromišljenosti. Upravo zato i naglašavam otkad sam preuzeo kormilo Partizana: publika treba da navija za fudbal. Za svu onu raskoš koju najpopularniji sport ima u sebi i zahvaljujući njoj postao najrasprostranjeniji na ovoj našoj planeti. Čari igre su neprolazne. Za razliku, na primer, od svih onih životnih, ekonomskih, političkih i kakvih sve ne još povoda da se navijači ponašaju kako su se, recimo, ponašali jesenas na našim stadionima.
Sa posebnim taktom Golac govori o navijačima Partizana:
— Ni mi u klubu, a pogotovo mladi ljudi kojima je crno-bela boja u srcu, nismo dovoljno svesni činjenice da je rezultatski „bum“ došao malo prerano. Zato i insistiram na obostranom strpljenju: nas iz kluba u usmeravanju navijača i pristalica Partizana na tribinama…
Zanimljiva su i glasna razmišljanja fudbalera Partizana o navijačima, njihove poruke. Zajedničko svima je da — igraju fudbal, a politička i nacionalistička prepucavanja idu u korist zajedničke štete.
Možda je razmišljanje Miodraga Bajovića previše pesimističko, ali u atmosferi sveukupnih naših nemogućih mogućnosti i mogućih nemogućnosti bar zvuči kao razumna opomena, pre nego što se i definitivno okrene u ćorsokak:
— Ako se na svim nivoima, od FSJ do kluba, uz pomoć svih društvenih i političkih struktura, ne preduzmu konkretne mere, plašim se da će se naš fudbal suočiti sa surovom realnošću da se šampionat Jugoslavije više ne može održavati. Zar da se — umesto njega — igraju republička i pokrajinska prvenstva, pa da se prvak dobije na posebnom turniru?! Eto, dokle može dovesti put kojim se, na žalost, jesenas krenulo. Ja ipak, verujem u razum, najpre publike od čijeg ponašanja na stadionu sve potiče — kaže Miodrag Bajović.
Fahrudin Omerović u sličnom tonu:
— Ne treba smetnuti s uma da mi igramo u Jugoslaviji kojoj je, u ovom trenutku, potrebniji duh zajedništva, nego još jedna podela — na fudbalskoj osnovi. Čisto sportsko navijanje je najefikasnije „oružje“ protiv nacionalističkih ispada i iživljavanja.
Goran Petrić se zalaže za veća angažovanje zdravih fudbalskih snaga:
— I klubovi bi morali da uvide da svako za sebe može malo da doprinese da se zavede red na stadionima, jer svako vodi neku svoju politiku. Zajednička akcija bi, mislim, pre urodila plodom. Jer, i zlo je, na žalost, zajedničko…
Milan Đurđević za primer uzima Partizanov „jug“:
— Bez preterivanja, na naš „jug“ bi morali da se ugledaju posetioci svih jugoslovenskih stadiona: „jug“ navija za Partizan i za fudbal, a ne bavi se prepucavanjem sa suparničkim navijačkim taborom, to što se za vreme utakmice više izvikuju imena političara, nego igrača, zbog kojih se i dolazi.
Slično misli i Goran Bogdanović:
— Fudbalske majstorije su, silom prilika, potisnute u drugi plan. Publika ne treba da „vodi politiku“.
Goran Stevanović opravdano strahuje:
— Zaista se plašim da ne dođe do prekida prvenstva. Takva jedna iznuđena mera bila bi pogubna za celokupan naš fudbalski sport.
Milinko Pantić podseća na izvorne vrednosti:
— Sport, po svojoj prirodi zbližava, bez obzira što je njegov jedini smisao takmičenje. Znam da su pravim navijačima isključivosti i pogrdni izrazi nametnuti — deo publike ih je spontano prihvatio — ali od toga koristi nećemo imati ni mi fudbaleri, a ponajmanje istinski zaljubljenici u najpopularniji sport.
Reprezentativac Predrag Spasić na smatra da niko sa strane može da rastera tmurne oblake nad našim stadionima:
— Da se ne zavaravamo: to je zadatak nas igrača, klubova i navijača — zajedno. Težak će biti taj posao, jer opštedruštvena kriza naplaćuje svoj danak i na stadionima…
Bajro Župić je bio direktan:
— Nema mnogo filozofije: treba navijati za svoj tim, a maksimalno poštovati suparnički. Pa svi smo — i mi na terenu i gledaoci na tribinama — Jugosloveni na zajedničkom poslu stvaranja fudbalskog spektakla.
Vujadin Stanojković ne ostavlja dilemu:
— Nacionalističkim parolama i porukama nije mesto na stadionima. Duh korektnosti mora na njima da vlada, jer on izvire i iz pravila fudbalske igre — prihvaćena na svim meridijanima sveta.
Goran Pandurović apeluje:
— Povodljive navijače, koji su potpali pod uticaj nacionalista, treba vratiti fudbalu. Nama su potrebni samo iskreni simpatizeri.
Jovica Kolb se zalaže za aktivniju ulogu samih sportista:
— Moramo, najzad, shvatiti da sve ono što nas zapljuskuje sa tribina nije, pre svega, u našem interesu. Verujem, kad bi se sami fudbaleri — i na terenu i izvan njega — više angažovali da bi publika to poštovala i znala da uzvrati na najbolji način.
Milorad Bajović je sveo problem na jednostavnu istinu:
— Mi igramo fudbal, a to nema nikakve veze sa dnevnom i svakom drugom politikom. Tu činjenicu bi trebalo navijači da shvate.