KOMENTAR FUDBALSKOG PRVENSTVA
Dolaskom dva Đukića i Novaka Partizan će ovog proleća biti kvalitetniji sastav, ali ostaje pitanje produktivnije igre
Partizan svaki prelazni rok koristi da bi ne samo osvežio već i osetno ojačao svoje redove. Klub finansijski dobro stoji, ne žali sredstva kad treba dovesti nove igrače. Ove zime se vratio Vladislav Đukić, za nas provereni napadač, brz, agresivan, sa instinktom za gol. Takav igrač je nedostajao malokrvnom napadu, on će razdrmati Đurđevića, to bi mogao da postane ubojit tandem. Naravno, kad se u igri malo „osete“, odnosno uigraju.
Veliki fond igrača je dvosekli mač. Dobro je jer su alternacije uvek spremne da zamene povređene i kažnjene pojedince iz prve jedanaestorice. To istovremeno znači da oni standardni ne smeju biti ležerni, moraju se boriti, trčati, igrati taktički disciplinovano, što je u modernom fudbalu veoma značajno.
S druge strane, stvoriti dobru atmosferu među igračima od kojih svako veruje da bi „morao da igra“ nije nimalo jednostavno. Ovo znam iz vlastitog iskustva kad sam vodio Partizan šezdesetih godina, onaj slavni tim „beba“ posle Bobeka i Bobe Mihajlovića. A tada je Partizan imao u svojim redovima četrnaest potencijalnih reprezentativaca. Ko će braniti: Šoškić ili Ćurković? u liniji bekova Jusufi je bio neprikosnoven, za drugo mesto konkurisali su Damjanović, Sombolac, Ljuba Mihajlović, Rašović i Vasović su bili standardni ali je bilo vrlo teško odlučiti se između Zorana Miladinovića i Bečejca, često i Bore Milutinovića, koji je u „taktičkoj inteligenciji“ i radijusu kretanja bio ispred svih.
Šta reći za navalni red? Na desnom krilu je bio Zvezdan Čebinac, ali i zahvalniji mada manje daroviti Mane Bajić. Vladica Kovačević je bio ingeniozan, Hasanagić rasan golgeter sa ozbiljnom alternacijom u svestranom i brzom Vukeliću. Milan Galić je bio as bez kojeg se nije mogao zamisliti tim. Pirmajer je imao mesto na levom krilu, igrao je povučeno, više je pripadao srednjem redu i tako je „otvarao“ levu stranu silovitom i nezadrživom Galiću. A tu su još bili Slišković, kao graditelj igre, i hitronogi Petrović.
Nezadovoljnih je bilo na pretek. Kako održati duh zajedništva, dobru klimu među igračima-konkurentima, zdravu atmosferu?
Šoškiću to nije nepoznato, kuvao se u tom loncu kao igrač. Miloš i Bjeković to ne znaju — nikad nisu bili ugroženi kao standardnim prvotimci. Milutinović bi morao da se priseti da je i u njegovo vreme Partizan imao sjajne pojedince na klupi i ta zlovolja je, makar i ovlaš, morala da ga dodiruje.
Zato i verujemo da će se stručni štab i u ovoj veoma teškoj situaciji snaći. Miloš je trener koga igrači moraju poštovati i voleti. On je antipod žandarmskog autoriteta! Voli dijalog, pun je razumevanja i dobre volje. Ali… on je ponekad i previše „mek“. Srećom, Bjekovićev temperament zna da proključa. Nena ume da zagreje atmosferu, digne ton razgovora, zagrmi… Šole svojom otvorenošću može da bude od velike koristi u ovom delikatnom poslu. Kao velika Partizanova legenda ne mora nikome da se udvara, nije prvi čovek, može da uđe i u verbalni duel sa svakim igračem koji na neprikladan način pokuša da razbije atmosferu.
Naravno, ništa manje važan posao je i pitanje uigravanja novog tima, posebno povećanje efikasnosti. To je najbolnije pitanje ovog tima koji je i bez pojačanja imao visok potencijal. Zato je dobro što stručni štab insistira na što većem broju utakmica tokom priprema. Naravno, treninzi mnogo pomažu prilikom uigravanja, ali su utakmice bile i ostale „alfa i omega“ u stvaranju homogenosti tima i igre.
Partizan nikad nije imao povoljnije okolnosti za pripremanje „sutrašnje ekipe“. Izvesno je da će „crno-beli“ na kraju biti vicešampioni, što znači da će se u nastavku igrati bez grča, biće mogućnosti za sva isprobavanja bez posledica po rezultat i plasman. Jer, ne treba zaboraviti, ove jeseni ćemo opet biti na evropskoj sceni, a imperativ je osvajanje jednog trofeja!