SVI NAŠI PREDSEDNICI
Miodrag Jovanović, predsednik kluba za dizanje tegova Partizan
Nije lako raditi u ovom sportu, ali i u tim večitim naporima ima neke lepote. Čovek je stalno pred nekim svojim ličnim teretom koji valja podići…
„Iz grmena velikoga lafu izić trudno nije“, kaže veliki pesnik, i utoliko je teže da u maloj sredini ponikne veličina. A baš to se godinama dešava u klubu za dizanje tegova Partizan — četi maloj, ali odabranoj. U poređenju s ostalim članovima sportske porodice „crno-belih“, gotovo minijaturna družina: što takmičara, što funkcionera, nema ih više od dvadesetak. Sasvim dovoljno za sport koji, po svojoj prirodi, nije masovan i sasvim u obrnutoj srazmeri s ogromnim ugledom koji dizači i entuzijasti Partizana uživaju u Jugoslaviji i svetu…
Roman
Kakav klub — takav i predsednik, moglo bi se reći. Izvan svih šablona je Miodrag Jovanović…
JOVANOVIĆ: Početkom pedesetih to dina bio sam prvak Beograda u gimnastici, u Železničaru se bavio atletikom, a Slavko Ivanović me „zavrbovao“ da se okušam kao fudbaler u Partizanu. „Prekvalifikacija“, nije uspela tada, ali je usledila spontano 1956: umesto da postanem fudbaler, počeo sam da dižem tegove. Već dve godine kasnije izborio sam mesto u ekipi (u kategoriji do 55 kg), istina sa skromnim rezultatima.
P. VESNIK: Karijera — dostojna romana…
JOVANOVIĆ: Nisam toliko pretenciozan, mada je zaista sve išlo „naopako“. Kao aktivnog takmičara, izabrali me u savet sportista JSD „Partizan“, a odatle i u Izvršni odbor Saveza za dizanje tegova Srbije. U 24. godini postao sam, u to vreme, najmlađi predsednik jednog republičkog sportskog saveza. Kad je Savez Jugoslavije 1968. iz Ljubljane prebačen u Beograd, izabran sam i za njegovog potpredsednika. Kasnije sam, verovatno jedini dva puta biran i za predsednika: prvi put 1971. kada nije bilo famoznih republičko-pokrajinskih ključeva, a drugi put 1988… Na red da preuzmem i kormilo Partizana došao sam tek pre tri godine. Život je tako hteo.
P. VESNIK: U međuvremenu. bili ste aktivni na više koloseka?
JOVANOVIĆ: Još 1961. položio sam ispite za trenera i trenera prvog razreda kod profesora Rozmana. Paralelno sam se usavršavao i u sudijskom pozivu: 1964. — republički, dve godine kasnije savezni, 1969. — internacionalni drugog razreda. Sada imam prvi internacionalni razred i rukovodilac sam za sudijske poslove u Savezu Jugoslavije.
P. VESNIK: Sve vreme bez dana prekida aktivnosti u Partizanu?
JOVANOVIĆ: Evo, punih 30 godina! Od pomoćnika trenera, do predsednika. Svi mi koji smo angažovani u klubu radimo po principu „Katica za sve“.
Biseri
P. VESNIK: Zahvaljujući tome, najuspešniji junior u JSD „Partizan“ 1989. bio je dizač tegova Nikola Alilomov (17)?
JOVANOVIĆ: Alilomov je prvak Jugoslavije za mlađe juniore i kadete, rekorder za kadete u svim kategorijama (trzaj, izbačaj i bijatlon) do 52 kg, bio je peti na juniorskom Svetskom prvenstvu na Malti i 16. na seniorskom Šampionatu sveta u Budimpešti 1990.
P. VESNIK: On nije jedini takmičarski biser Partizana?
JOVANOVIĆ: Milan Hasanić je kadetski prvak Jugoslavije (75 kg), a Partizan se može pohvaliti i činjenicom da je stvorio i apsolutnog šampionata koji je postigao više od 110 rekorda, prvi podigao u Jugoslaviji 200 kilograma, čiji rekord od 210 kg važi punih 20 godina, a odoleva i rekord u olimpijskom bijatlonu (375 kg). To ja Slobodan Šurbanović, nesumnjivo najuspešniji takmičar Partizana svih vremena, sada trener u klubu. Koliko je on bio ispred svog vremena, pokazuju rezultati Mehmeda Skendera: 201 i 365 kg, a pošto je i on prestao da se takmiči — nema realnih izgleda da Šurbanovićevi dometi u dogledno vreme budu nadmašeni.
P. VESNIK: Svojevremeno prvak Jugoslavije, Kostadin Simonovski sada hara na takmičenjima veterana?
JOVANOVIĆ: Na prošlogodišnjem svetskom prvenstvu veterana osvojio je drugo mesto u kategoriji 67 kg (prvi u trzaju, drugi u izbačaju) i sa 49 godina ima entuzijazam mladića. I on je trener u klubu „zadužen“ za Alilomova. Trener je i Ljubiša Simić, takođe nekadašnji prvak i rekorder Jugoslavije. Sva trojica (uključujući i Šurbanovića), inače, rade bez i jednog dinara naknade! Partizan i uopšte dizanje tegova u našoj zemlji daleko su od svetskog profesionalizma u tom sportu: uz sva moguća dozvoljena i nedozvoljena stimulativna sredstva (koja su vrlo skupa), svet mnogo ulaže u dizanje tegova. Naš klub, i pored izuzetno velikog razumevanja JSD „Partizan“, dobija taman toliko sredstava da preživi, pa kad zafali — često ulažemo i sopstveni novac…
Napori
P. VESNIK: Uprkos svemu, kako uobičajavate da kažete, „ima vas“ kao klub?
JOVANOVIĆ: Moram da se pohvalim: cenjeni smo kao stručnjaci i u Evropi. Svetsko prvenstvo 1980. i juniorski svetski šampionat pre tri godine organizovali su Partizanovi ljudi, naravno, uz pomoć svih ostalih entuzijasta. Vladan Mihajlović je generalni sekretar Evropske Federacije za dizanje tegova od 1981. i meni teče treći mandat kao njegovom pomoćniku, a to, ipak, nešto znači i u svetu, s obzirom da izvan starog kontinenta ovaj sport nema ni dublje korene, a ni zapaženiji kvalitet. Amerikanci ne postižu uspehe, Kuba je — uz stručnu pomoć SSSR — pokušavala, tako da tek poneki Kinezi ili takmičar iz neke druge azijske zemlje, uglavnom u lakšim kategorijama, ponekad ugrozi primat evropskih dizača…
P. VESNIK: Kako se u toj konkurenciji kotira naše dizanje tegova?
JOVANOVIĆ: Negde u sredini Evrope, uz špansko, grčko i švajcarsko. U poslednje vreme gubimo dah, pa nas je sustigla i Albanija. Ništa neobično u toj zemlji je dizanje tegova državni sport, takmičari profesionalci. Mi to sebi ne možemo da priuštimo. Kad 6i bilo moguće da nam se obezbede takvi uslovi, garantujem da bi stručnjaci Partizana za četiri godine rada „napravili“ svetskog prvaka i olimpijskog pobednika. Dizanje tegova je vrlo skupa „igračka“, a mi nje živimo u oblacima, s nerealnim ambicijama da možemo i nemoguće. I ovo što postižemo je ogroman uspeh, da ne kažem skok preko sopstvenih mogućnosti.
P. VESNIK: Prostor za rad imate?
JOVANOVIĆ: Ispod istočne tribine Stadiona JNA postoji teretana, ali to je samo jedan od preduslova i temelja za čitavu nadgradnju kakva je neophodna za vrhunski rad. Put do svetskih dostignuća je dug i mukotrpan: potrebna je i masovnost od najmanje 30 mladih, što mi iz objektivnih razloga ne možemo obezbediti. Zatim, specifičnost dizanja tegova je i u tome što svaka povreda takmičara može biti — fatalna. Sve u svemu, mi smo svesni da ne možemo konkurisati Bugarima, Sovjetima, Nemcima, Mađarima i Poljacima, ali možemo odgajiti jednog Alilomova koji će im pokvariti račune.
P. VESNIK: Sve „na mišiće“?
JOVANOVIĆ: Kako ko prestane da se aktivno takmiči, ima istovetan odgovor na pitanje zašto je to učinio: „Bilo je mnogo teško“. Ništa lakše nije ni raditi u ovom sportu, ali i u tim večitim naporima ima neke lepote. Čovek je stalno pred nekim svojim ličnim teretom koji valja podići.
I, ne retko, kao i u Partizanu, postiže se i nemoguće…