IGRE I LJUDI
Nedavno na jednoj utakmici Partizanovih hokejaša, odigranoj pred uvredljivo malim brojem gledalaca, sreo sam svog starog znanca, osvedočenog Partizanovca.
— Gde si, ne viđam te! — rekoh mu.
— Pa kako bi me i viđao, kad ne ideš na Partizanove utakmice — reče on zagonetno se smeškajući.
— Idem, kako ne, uvek kad sam u Beogradu — rekoh ozbiljno.
— Ali ne idemo na iste utakmice — procedi on zagonetno.
— Kad god stignem gledam fudbal, vaterpolo, košarku… — rekoh.
— E, baš zato se i ne viđamo, jer ja gledam Partizanove atletičare, hokejaše, boksere, stonotenisere, rukometaše, rvače i druge klubove koji se ne takmiče u prvim saveznim ligama — reče on ozbiljno i ironičnim tonom dodade: — Uskoro neću moći da stignem na toliko strana, jer biće sutra još više naših „posrnulih“ timova…
Nisam znao šta da odgovorim ovom očigledno razočaranom simpatizeru crno-bele boje. Jer njegova replika me podseti na jednu neprijatnu, gotovo tragičnu činjenicu da se nekada velika i moćna, najmoćnija u nas, porodica šampionskih klubova JSD Partizan poslednjih godina toliko osula da danas gotovo polovina njih tavori u drugoligaškim ili drugim, nižim takmičarskim razredima.
Danas odista nije lako biti navijač Partizana: gotovo da nema kluba ovog društva na čije se utakmice može otići bez straha kao nekad! Neko će možda reći da su drugi veoma napredovali, što je možda tačno, ali isto tako nije neumesno upitati zašto je Partizan za to vreme — stagnirao?
U životu sportskog društva ili tima, kao i u životu čoveka, moguće su krize i padovi. Oni su često logična posledica raznih okolnosti objektivne ili subjektivne prirode, i zato opravdane ili neopravdane. Tako bi se moglo reći i za takmičarski pad pojedinih klubova JSD Partizan. Jer nije mala stvar kad odjedanput iz vrhunskog sporta iščezne nekoliko višegodišnjih šampiona, među kojima su neki svojevremeno spadali u same vrhove evropskog kvaliteta. To je veliki gubitak za jugoslovenski sport, a za JSD Partizan — gotovo tragedija.
Kad se tako nešto dogodi u jednoj sportskoj porodici. makar ona bila najbrojnija i najmoćnija, kao što je nekad bilo JSD Partizan — normalno je da se pribegne opštoj mobilizaciji. Koliko se sećam tako nešto nije preduzeto u Partizanu. S vremena na vreme začuo se glas tužbalice, čula se i neka reč opravdanja, poneko objašnjenje… Čak je bilo pokušaja da se krivci za ove neuspehe potraže izvan sportskog društva Partizan. Međutim, da ove nedaće nisu plod objektivnih već subjektivnih okolnosti govore očigledni znaci daljeg procesa oboljevanja Partizanove sportske familije. Kako sada stvari stoje može se lako dogoditi da se ranijim žrtvama ove neobične epidemije pridruže još dve-tri ekipe (košarkaši, košarkašice, a možda i — odbojkašice). Opet je reč o bivšim šampionskim timovima!
Trenutak je, odista da se, ako ništa drugo, bar trezveno zamisli nad fenomenom osipanja u SD Partizan. I da se potraži lek toj „sportskoj koleri“. Ili, ako to već nije moguće, da se objasne pravi razlozi te zagonetne, „nepoznate i neizlečive“ bolesti. Toliko su bar zaslužili oni koji danas prate utakmice svojih ljubimaca, nekadašnjih šampiona, na raznim poprištima manjeg značaja. Bilo bi pravedno da i oni koji su doprineli tom nesvakidašnjem padu s visine, izgube bar pravo uticaja na politiku Jugoslovenskog sportskog društva Partizan. Jer, ipak mi se čini, da su za Partizanove neuspehe poslednjih godina mnogo manje krivi sportisti, ako su uopšte krivi, od onih koji su ih vodili, a nisu se snašli u uslovima kada je DSNO prestao da brine o Partizanu. Da je tako govore primeri drugih sportskih kolektiva koji su u isto vreme, mada manje teškim uslovima, uspeli da ostvare uspehe i da zauzmu one pozicije koje su pojedini klubovi JSD Partizan ispustili iz ruku.
Dosta je bilo naslađivanja uspesima sa trake Partizanovog vremeplova! Valja jednom otvoreno pogledati istini u oči. Nekada moćna porodica SD Partizan, koja je znala da osvoji i po deset titula šampiona države godišnje, u poslednjih pet godina imala je svega dva-tri kluba koji su bili kadri da se domognu šampionskog trona. Za Partizan, još uvek najbrojnije, ali ne i najmoćnije sportsko društvo, to je premalo, gotovo nedovoljno imena i tradicije?
Nešto treba učiniti. Na potezu su oni ljudi koji danas vode brigu o Društvu i njegovim klubovima.