FELjTON
Čuveni Partizanov as od životnih drama do najvećih počasti u fudbalu
Do velike mature, do „ispita zrelosti“, predstojale su još četiri godine. Ipak, bio je već toliko sazreo da shvati da život koji „domci“ vode, na neki neprirodan način je stran onome koji ključa izvan zidova dvorišta, soba i učionica doma za ratnu siročad.
„Moje poimanje društva, sa svim zbivanjima u njemu, svakodnevno se bogatilo“ priča Galić. „Postao sam preosetljiv. Kućni red, ophođenje vaspitača, škola, zvono i sve ono što je bilo sastavni deo našeg radnog dana, odjednom su mi postali tesni kao odelo iz koga dečak izraste. Sva razmišljanja o onom životu izvan našeg, činila su me potištenim a ponekad i očajnim.
Jedne noći, dok je kiša svojim vlažnim bičevima udarala o prozorska okna, neki nemir koji je ušao u mene topio je san sa mojih očiju. Slušao sam duboko disanje dvadesetorice svojih drugova, razmišljao o našim zlosrećnim sudbinama i pitao se: kako će izgledati dan kada budem jednom zanavek napustio ovu sumornu građevinu? Imaću u džepu matursko svedočanstvo, dobiću možda nečiju stipendiju, biću stanovnik studentskog doma sasvim različitog od ove sumorne kuće u kojoj je radost tako redak gost.
I tada, kao blesak munje, sinu ideja da bih mogao postati i istaknut fudbaler. Pa zašto ne? Zar nisam brži, veštiji, okretniji i snalažljiviji pred golom od svih drugih „domaca“. I to još nije moj krajnji domet. Kada bih bio u nekom klubu, u kojem bi me trener sistematski vežbao sigurno bih još napredovao. Mogao bih i ja da postanem poznat, popularan, svuda omiljen — pomislih u svom sanjarenju. No ipak, nikad nisam verovao da bi fudbal mogao da odredi moju sudbinu.
U fudbalskom dresu
Dečaci sa periferije Zrenjanina već decenijama imaju svoja takmičenja. Njihovi fudbalski timovi nose bombasta imena koja dečja mašta izmišlja želeći da ekipa, već samim svojim imenom, deluje zastrašujuće. Jedna od tih „divljih“ ekipa s desne strane Begeja bila je nadaleko čuvena; zvala se „Troglavi zmaj“, slavila je mnoge pobede i među decom bila ovenčana slavom „nepobedivog tima“.
Jednog dana zakazan je meč između „domaca“ i „Troglavog zmaja“. „Zmajevci“ su imali svoju bosonogu navijačku „klapku“ koja je lupanjem šerpe i klepetušama stvarala „južnoameričku atmosferu“ na pomoćnom terenu FK „Proleter“. No, mi domci nismo se dali zbuniti. Iako nenaviknuti na velike dimenzije terena, ipak smo izdržali „utakmicu“ i visoko porazili svog partnera, sa 6:2! Susret je završen bez tuče, što je bila retkost kad „Troglavi zmaj“ izgubi. Postigao sam četiri gola i dok sam, okružen svojim drugovima, zadovoljno napuštao borilišta, priđoše nam neki nepoznati dečaci i pozvaše nas četvoricu „domaca“ da sutra svakako dođemo na trening „Proleterovog“ pionirskog tima.
Sutradan, nas četvorica pozvanih odosmo na igralište „Proletera“. Usput sam bio vrlo zamišljen. Dok su moji drugovi bezbrižno ćaskali, ja sam osećao kako mi se srce penje negde pod grlo i da bije kao da će iskočiti. Neki strah da me neće primiti na trening, uvukao se u meni i gotovo me paralisao. Kada smo ušli u mali mračni hodnik ispod tribina, strah me je obhrvao i ja nisam smeo da uđem u svlačionicu. Izašao sam iz hodnika. Moji drugovi, mnogo smeliji od mene, rekoše treneru da imaju još jednog druga koji se stidi i ne sme da uđe. Tada jedan sredovečni čovek iziđe iz hodnika, spusti svoj blagi pogled prema meni i glasom punim topline reče: „Bato, zašto se sramiš? Uđi, tvoji drugovi su mi rekli da si ti dobar igrač i valjan dečko! A nama su baš takvi potrebni. Ne boj se, ovde svi uče fudbal i niko te neće ukoriti ako nešto ne znaš!“
Nenaviknut na takvu blagost, meni su se ove reči, ton i taj čovek toliko dopali, da je sav strah iščezao u jednom terenu. Slobodno sam ušao u svlačionicu, prvi put u svom životu navukao dres, na noge stavio gumene patike, gotovo nove, jake a meke. Pedagoški nastup, taj tihi mali akt ljubavi prema deci otvorio mi je sve izvore milosti i za mene bi tog trenutka i pustinja procvetala kao ruža.
Izišao sam na igralište kao krilima nošen. Igrao sam bolje no ikad i osećao sam da sam se svojom igrom svima dopao. Eto, samo nekoliko lepih reči i prijatno postupanje sa mnom, otkravile su moje srce i vratio mi veru u ljudsku dobrotu. U stvari, tih nekoliko srdačnih reči doprinele su da se čitav život jednog ratnog siročeta usmeri u drugom, mnogo srećnijem, pravcu.
Taj isti dobri čovek — njegovo ime sa ponosom beležim: Kosta Kolarov — prišao mi je posle treninga, u svlačionici, i rekao da smo moji drugovi i ja od danas članovi pionirskog tima FK „Proleter“. „Deco treba da redovno pohađate treninge, da u školi marljivo učite, a na igralištu uredno vežbate pa da jednog dana postane te dobri fudbaleri!“, učio nas je čika — Koča. A ja sam samo klimao glavom u znak saglasnosti, pokušavajući da prikrijem svoju ogromnu radost. Sećam se da mi je bilo naročito žao što sam morao da skinem dres, jer mi se taj detalj sportske opreme toliko dopao da sam u svakom slobodnom trenutku tokom treninga pogledom klizio po njemu!
Skinuo sam znojem natopljenu majicu, ostavio je u garderobi i pomislio: koliko ću još morati da vlažim dresove — da bih jednog dana postao pravi fudbaler?