KROZ NAŠU LUPU
Igrom slučaja dva Čačanina — fudbaler Baralić i košarkaš Kićanović — uzburkali su duhove u redovima rukovodstva i navijača dva najveća sportska kolektiva u zemlji.
Počelo je to dugo toplo leto sa Baralićem. Darovitog igrača su želela oba kluba: Partizan i Crvena zvezda. Pregovarali su i jedni drugi. Razume se, sa upravom Borca, a zatim i sa Baralićem i njegovim roditeljima. I u tom natezanju, obećanjima i cenkanju dugo su bile „pata-karte“.
Međutim, onog trenutka kada je Baralić lično izrazio svoju želju da pređe u Zvezdu ravnoteža je narušena. Predstavnici Partizana su se posle toga povukli. Ni jednog trenutka nisu želeli da lome volju jednog mladog čoveka. Ta istina je primljena sa žalošću, ali i dostojanstvom.
Uostalom, zar se i moglo očekivati da će Partizan drugačije postupiti. U našem samoupravnom društvu najveća etička vrlina je poštovanje slobodne volje svakog građanina, pa, samim tim i sportiste. Baralić je hteo u Zvezdu i — otišao je!
Međutim, taj drugi mladi čovek iz Čačka ima isto tako svoju želju i sveto pravo ovog samoupravnog društva da se ona poštuje.
Košarkaš Dragan Kićanović je vrlo jasno određeno rekao celokupnoj jugoslovenskoj javnosti, pa i rukovodstvu Crvene zvezde, da želi da dođe u Partizan.
Međutim, Zvezda se ne osvrće na to i potrže Protokol, nekad davno sklopljeni društveni dogovor četiri vodeća beogradska sportska društva, skida sa njega prašinu i maše: „Kićanović je naš, jer je još pre godinu dana potpisao preliminarnu potpisnicu za Zvezdu!“
Uzmimo da je sve tako: da je dogovor klubova važeća obaveza za potpisnike, da je i potpis Kićanovića izražavao tu želju tada i pod takvim okolnostima. Ali, zar jedan čovek nema prava da posle godinu dana — kada u tom uzrastu postaje zreliji, razboritiji, pametniji, — kaže: ja sam se predomislio! Mene su degutirale svađe u Zvezdi između Simonovića, Slavnića i Kapičića… Želim da me trenira Ranko Žeravica, jer sam se kroz utakmice Partizan — Borac još jednom uverio, koliko je to vrstan stručnjak, pa mislim da će pod njegovom rukom domet biti veći.
To je onaj ljudski motiv, ono pravo što jedan sportista u razvoju sme i može sebi da dozvoli. Pred tom željom padaju sve formalno-pravne prepreke. Kićanović ne želi da igra za Borac, a neće u Zvezdu. Hoće u Partizan! Druga alternativa je — Željezničar. To bi značilo dva koraka unazad, posle onog jednog unapred, koji je načinio postavši reprezentativac. To u Crvenoj zvezdi znaju. Oni više ne biju bitku da dobiju Kićanovića, već vode boj da on ne dođe u Partizan. U tome je sad težište celog „slučaja Kićanović“. Naravno, oni se plaše Partizana sa Kićanovićem, žele da „crno-beli“ budu u njihovoj senci, da na tabeli budu ispod njih i sve priče, dogovori o saradnji, dobre želje su samo glazura ispod koje se jasno vidi njihova pomama za veličinom.
Zvezda bi htela da se i u ovom slučaju Partizan ponaša kao medijum prema volšebniku. Čak su i spremni da se Kićanović vrati u Željezničar. Neka i propadne! Važno je: da ne dođe u Partizan! I kako sad izgledaju ona uveravanja da je njima potreban „jak Partizan“ i da su im interesi reprezentacije „uvek u srcu i razumu“ — jasno je svima.
Ali, izgleda da su ovoga puta uzeli rđavo gvožđe za čelik.