INTERVJU
Novi trener o starim problemima: Mirko Damjanović želi da iz obrisa izvuče jasnu fizionomiju Partizana, koji će kroz način igranja dobiti i svoj karakteristični stil
… Mirko Damjanović.
U ovom trenutku to ime još ne kazuje mnogo. Zna se i ima određenu težinu samo među onim poklonicima Partizana koji svakodnevno brinu brigu svoga kluba.
Ko je Mirko Damjanović? Mlad, školovan, ambiciozan, marljiv i vrlo metodičan stručnjak. Ove godine se završava decenija njegovog profesionalnog rada u fudbalskom klubu „crno-belih“. Radio je sa svim selekcijama i pomagao je svim trenerima koji su tokom ovih deset godina radili u Partizanu. Ima fakultetsko obrazovanje, završio je i Višu prednjačko-trenersku školu. Svoj život je okrenuo fudbalu.
Poslednji događaji u fudbalskom klubu išli su mu na ruku: dobio je šansu! Mirko Damjanović je možda potajno nosio u sebi tu želju ali nikada nije pokazivao nekakvu agresivnost, niti je bilo u kojoj prilici isticao svoju kandidaturu za prvog čoveka stručnog štaba.
Stari znanci na novom zadatku
To je vrlo skroman i odmeren čovek. Ne priča mnogo. Smatra da su sve reči suvišne bilo da se ostvari ili promaši cilj. „Ja sam tu da radim, da nešto stvorim a ne da pričam. Tek posle jednog dužeg perioda možemo da razgovaramo o tome šta sam postigao. Da li sam uspeo ili ne i koliko su to bili pravi dani Partizana.“
Ovaj razgovor sa Mirkom Damjanovićem, prvim trenerom fudbalera Partizana vodili smo u Splitu, neposredno pre turnira „Marjan 74“. Interesovali smo se kako su ga primili igrači. U čemu vidi najveći problem, na čemu je akcenat rada i da li ima neke dileme u pogledu sastava tima. Bili smo radoznali. Hteli smo da čujemo kakvu viziju Partizana ima već sad na samom startu svog velikog i delikatnog zadatka.
DAMJANOVIĆ: Ja sam stari znalac sa svim igračima, jer su me mnogi zatekli u klubu kada su postali članovi Partizana. U našim odnosima se nije nešto bitnije izmenilo. Radili smo i ranije zajedno. Oni znaju da ja tražim ozbiljnost na poslu i da sam vrlo demokratski raspoložen u saobraćanju sa njima. Razume se, na terenu moraju bez pogovora da izvršavaju ono što se od njih traži, jer su na radnom mestu, a posle možemo o svemu vrlo ozbiljno da razgovaramo. Ja se ne postavljam kao papa. Hoću da saslušam svakog igrača, možemo da razgovaramo i o opterećenju na treninzima i o koncepciji igre, razume se, uz jednu ogradu da ja o tome znam više od njih, jer sam igri prišao sa druge strane.
P. VESNIK: Kojem problemu dajete u ovom trenutku najveću važnost?
DAMJANOVIĆ: Ako uzmemo da je fizička priprema neophodnost za realizaciju igre, odnosno koncepcije, onda su sve snage stručnog štaba usmerene upravo ka tom cilju — da Partizan dobije svoj izraz u igri, da ima ona odličja koja su nekada, u slavnim danima ovog kluba, bila njegova najlepša karakteristika.
— Partizan od briselskog finala KEŠ-a nema više svoju igru. Ne zato što treneri nisu znali to da ostvare, već što se mnogo lutalo u traženju tima. Ta poređenja koja su se spontano naturala sa onom nezaboravnom ekipom „Partizanovih beba“ uvek su se nepovoljno završavala za svaku selekciju koja je posle njih nastupala. Sada je vreme učinilo svoje. Ne kažem da je veo zaborava pao na tu igrom i rezultatima nezaboravnu generaciju, već su se ljudi već malo udaljili od tih dana i zato je sadašnjoj generaciji prvotimaca mnogo lakše. Sada svi žele da njih vide kao protagoniste modernog fudbala, novog shvatanja…
Šansa za sve igrače
Razgovor se dalje preneo na sastav tima. Videli smo neka nova, mlađana lica u autobusu na putu za Hajdukov stadion, pa nas je interesovalo da li ima nekih dilema u pogledu sastava tima i šta Damjanovića i njegove saradnike najviše muči.
DAMJANOVIĆ: Naša koncepcija igre sačinjena je prema mogućnostima igrača koje imamo. Razume se, tu mislimo na one već proverene asove, koji čine okosnicu tima. Verujem da smo vrlo realni u zahtevima. Nas može da opčini igra nekog velikog svetskog tima ili reprezentacije ali mi moramo da u prave okvire stavimo mogućnosti svojih igrača. Svaka je teorija u fudbalu poetska, lepa i privlačna ali je pitanje u kojoj se meri ona može ostvariti. Mogućnosti fudbalera su presudne!
— Sasvim je sigurno da će principi naše igre biti u sazvučju sa onim što savremeni fudbal traži. Drugo je pitanje rasporeda igrača na terenu, one sheme koja se u novinama tako često spominje kao sistem 4—2—4 ili 4—3—3 itd.
— Drugo, Partizan ne može i ne sme da igra zatvoreno, da se brani, da bude inferioran čak i kada igra u gostima. Mi moramo da igramo! I tek onda kada nam i protivnički navijači budu pljeskali i kada budemo dobijali priznanja i posle poraza znaćemo da smo na dobrom putu i da smo nešto učinili.
P. VESNIK: Da li su fond igrača, i njihov kvalitet na nivou koji Partizanu omogućava vedriju perspektivu?
DAMJANOVIĆ: Potencijal ovih igrača je daleko veći od onog što to pokazuju plasman, pa najčešće i same igre. Ubeđen sam da smo po kvalitetu u samom vrhu jugoslovenskog fudbala. Mi ćemo nastojati da standardizujemo ekipu. Da se zna prvih jedanaest. I, razume se, za svako mesto u timu imaćemo odgovarajuću alternaciju.
— Tokom ovih priprema Minda Jovanović, Atanacković, Vukelić i ja pažljivo ćemo pratiti svakog pojedinca; njegov odnos prema treningu, način života, lakoću u usvajanju novog, disciplinu igre, mogućnost adaptacije u izmenjenim zahtevima taktike i sve ono što treba da čini profil igrača.
— Svaki će pojedinac imati svoju šansu. Ako slaba forma, povreda ili kazna udalje nekog igrača iz ekipe nećemo vršiti nikakva tumbanja, već će alternacija za to mesto uskočiti. Samo se na taj način može postići homogenost ekipe i izbeći da se oseti da nema nekog od onih standardnih.
Dok smo još vodili ovaj razgovor nismo znali kako će Partizan igrati na turniru u Splitu. Već je prva utakmica protiv Zvezde pokazala jedno vedrije lice, a meč sa Dinamom probudio je naše ambicije.
Ekspedicija Partizana otišla je za Rovinj. Ispratili smo ih sa željom da se nastavi rad u tako zdravoj atmosferi i da se i u buduće igra sa toliko vatre, morala i želje, pa je sigurno da će nam već ovo proleće biti fudbalski vrlo drago.