KROZ NAŠU LUPU
Još nas samo jedna sedmica deli od onog dana kada ćemo znati da li će naša reprezentacija učestvovati u završnim borbama svetskog fudbalskog prvenstva ili ćemo i treći put uzastopno biti samo posmatrači velikih događaja.
Terminski meč u Frankfurtu došao je u zao čas po nas. Već više od osam nedelja u nas se fudbal praktično ne igra. Ligaši su dobili odmor a zatim se počelo sa pripremama. Razume se, daleko smo još od takmičarske forme. Uostalom, nikakve pripreme ne mogu igračima dati pravi ritam, već samo utakmice.
I što se utakmica više približava postaje sve jasnije da nije trebalo insistirati na odlaganju već utvrđenog termina 13. januara. Tada su svi reprezentativci bili u punoj „bojnoj gotovosti“ i trebalo je samo održati taj fizički potencijal, polirati još igru, usaglašavati dejstvovanje u napadu i odbrani, i sigurno je da bismo bili spremniji nego što ćemo biti kroz sedam dana u Frankfurtu.
Nastojanje FSJ da se „dobije u vremenu“ kako bi se oporavili Krivokuća, Oblak i Stepanović i eventualno bolje spremio Džajić sad vidimo da je bilo uzaludno. Rekonvalescenti neće prezdraviti, a Džajić je zbog povrede bio prinuđen da pauzira upravo onda kada je trebalo najintenzivnije da vežba i veliko je pitanje hoće li biti spreman ili ne za „meč sudbine“.
Nema sumnje da je frankfurtska utakmica, bez obzira na njen krajnji ishod, učinila ogromno mnogo za jugoslovenski fudbal. Izronili smo iz jedne učmalosti; opet se cela nacija počela da interesuje za ovu igru — fudbal je na najlepši način, kroz reprezentaciju, opet postao aktuelan.
To su oni poeni koje smo već upisali. Sad još ostaje i ono glavno: da pobedimo Špance! Razume se, uz to odmah ide i ono neumitno pitanje — jesmo li spremni za takav podvig. Jer: Španija je valjda jedna od retkih (ako ne i jedina) zemalja koju naša reprezentacija u tokom minulih 40 godina nije uspela da pobedi. Istina, uvek smo bili blizu tog željenog rezultata, ali nam je on nekako izmicao, bilo da smo sami sebi dalji gol (Arsenijević je savladao Glazera — 1:1, 1933. godine u Beogradu) ili da su Španci izjednačili u poslednjem trenutku (Las Palmas — 2:2, 1972. godine). Ali, za utehu prisetimo se one mudre narodne: Krčag ide na vodu dok se ne razbije. Nije li sad došao taj trenutak revanša.
Nema sumnje: Frankfurt ulazi u istoriju jugoslovenskog fudbala! Želeli bismo da to bude radostan trenutak. Da taj događaj koji će potresati naše duše bude u finalu i onaj najlepši trenutak. Naša želja ima i jednu posebnu dimenziju: hteli bismo da obradujemo naše radnike u Zapadnoj Nemačkoj, one koji će biti na samom stadionu i sve one koji će sa izuzetnim plamom biti uz naše mladiće. Jer, u inostranstvu smo svi dvostruko veće patriote, tamo naše srce udara jače za zemlju.
To i enormno velike nagrade Španaca (kažu između 20 i 30 hiljada dolara dobiće svaki igrač u slučaju pobede!) trebalo bi da budu posebna inspiracija za naše reprezentativce.
Ovo nije trenutak za bilo kakve klupske emocije, jer je u pitanju Jugoslavija. Međutim, ne možemo a da se, bar u sebi, ne upitamo: da li se može načiniti podvig bez igrača Partizana, jer se u prošlosti to još nikada nije dogodilo. Naprotiv, baš su naši igrači bili ti koji su odlučujuće uticali da se ostvari svaki veliki uspeh našeg državnog tima.
Neka to jednom bude i bez igrača Partizana i bićemo tako isto srećni kao da su ga ostvarili samo naši igrači.