Komentar utakmice Partizan — Sloboda 2:1 (2:0): Partizan je bio u mogućnosti da nanese ubedljiv poraz Tuzlacima, a kada je to propustio moglo se dogoditi da izgubi bod
To je bila jedna od onih utakmica u kojima se ne može dobiti mnogo a može izgubiti — sve. „Crno-beli“ su visoko plasirani na tabeli i drže korak sa ostalim rivalima iz „velike četvorke“. To je obavezalo Beograđane da osvoje oba boda u susretu sa Slobodom. Gosti su bili lišeni tog psihološkog pritiska i mogli su da igraju mirnije.
Partizan je otud igrao mnogo obazrivije, pa čak za naše oči mnogo sporije i manje agresivno nego što smo navikli da vidimo od ove generacije „crno-belih“. Kao da je neka bojazan lebdela nad timom domaćina, pa se ništa nije prepuštalo riziku.
Prošle godine na kraju jesenjeg dela prvenstva Partizan je imao 14 bodova. Ove godine, prvi put posle toliko sumornih jeseni, šest kola pre kraja već ima 15 bodova i pored toga što je u prvom delu imao teži žreb (bio je gost Dinamu, Zvezdi i Hajduku). To je dokaz da su „crno-beli“ sad sigurniji, homogeniji i bolji tim. Tu se pre svega misli na činjenicu da su novajlije opravdale očekivanja. Radmilo Ivančević je i na ovoj utakmici bio izvanredan. Branio je u stilu velikog golmana i njegovo prisustvo je od neprocenjive vrednosti za tim.
Đurović je postao standardan prvotimac dok se Kunovac i Vukan Perović sve bolje snalaze. Ostaje otvoreno pitanje da li je Perović više centarfor ili krilo. Možda bi češća izmena mesta između njega i Bjekovića bila ono što bi najviše zbunjivalo protivnika i Partizanu omogućavalo da bude opasniji u završnici.
U susretu sa Slobodom Partizan je stvorio dosta šansi. Za to su najviše zaslužni „vezni“ igrači. Vukotić ovoga puta nije ponovio grešku iz susreta sa Čelikom, pa se nije isturao kao drugi centarfor, već je sigurno držao sve niti igre u svojim rukama. Igrao je brzo, dugim loptama, sigurno i nalazio je uvek najbolje postavljene saigrače. Često je dolazio i u zonu šuta, pa je mogao da postigne još koji gol. U svakom slučaju njegovo prisustvo u srednjem redu dalo je određeni pečat igri celog tima. Čak je svojim načinom igre prisilio Kunovca i Todorovića da igraju jednostavno i brzo kao i on. Tako se dogodilo da je domaćin zbog toga, a delom i zbog organizacije igre protivnika, bio u situaciji da često igra na prepad pa je stvoreno sijaset šansi.
Ove jeseni smo se još jedno osvedočili da Partizan koristi mali broj šansi. Prosto je neverovatno kako Bjeković, Zavišić, Perović, Vukotić i ostali iz najpovoljnijih prilika ne šalju loptu u mrežu. Pitanje koncentracije postaje sve oštriji problem u igri „crno-belih“.
Utakmica sa Slobodom nije oduševila. Istina, bilo je na momente lepih akcija, dosta uzbuđenja, gol-pozicija koje su dizale gledaoce sa sedišta ali umesto radosti uzdasi očajanja orili su se stadionom. Svoju najvišu tačku dramatike ovaj meč je imao u poslednjih deset minuta. Gol je na obe strane prosto visio u vazduhu. Bilo je pitanje da li će biti 3:1 ili 2:2. Zbog toga smo odahnuli kada je sudija odsvirao kraj. Navijači su zadovoljni zbog toga što su osvojena dva nova boda. Tim pre, jer je sve uvek neizvesno posle velike pobede kakva je bila ona u Splitu. Gledano s te strane ne bi trebalo da mnogo zameramo, jer je ostvareno ono što je najvažnije — zabeležena je nova pobeda i sačuvan je korak sa onima u samom vrhu, a to je najvažnije.
Najbolji igrači ovog susreta su svakako golmani Ivančević i Cakić, odlično su još igrali Vukotić, Tomić, Golac i Mulahasanović. Treba reći da je utakmica, za razliku od one prošlogodišnje kada je u ovo isto vreme Hatunić slomio nogu Raciću, bila obostrano korektna, pa je to donekle ublažilo njene padove. U drugom takmičenju kao što je prvenstvo ne može se uvek dobro igrati. Ali je zato važno da se utakmica dobije i onda kada se ne igra najbolje. A Partizan je upravo to postigao u ovom meču.