TRENUCI KOJI SE PAMTE
Minda Jovanović kaže da mu je najdraža pobeda u dresu Partizana ona finalna kup-utakmica protiv Zvezde — 6:0!
Minda Jovanović je jedan od istaknutih fudbalera prve Partizanove generacije, uz Bobeka, Simonovskog, Lazarevića, Čajkovskog, Čolića, Mihajlovića i drugih. Punih deset godina igrao ja za prvi tim kao nezamenjivi centarhalf (od 1947. do 1957. godine) i odigrao oko 370 utakmica. Za reprezentaciju Jugoslavije nastupao je 28 puta. Debitovao je protiv Poljske u Beogradu 1947. godine, a oproštajni meč bio je protiv Danske.
Karijeru je završio u 36. godini. Partizan ga je stipendirao. Diplomirao je na Višoj trenerskoj školi (prva generacija). Posle toga deset godina radio je u inostranstvu, a od 1972. godine je opet u Partizanu. Te godine je jedan od trenera prvog tima, a od ove godine radi u Partizanovoj omladinskoj školi.
Minda Jovanović je svoj život vezao za fudbal. U mnoštvu sportskih događaja Minda se danas, dok prebira po uspomenama, priseća mnogih događaja. Dobro pamti svoj prvi meč u dresu reprezentacije Jugoslavije, utakmicu sa reprezentacijom Poljske. Naš tim je tada pregazio Poljake. U prvom poluvremenu vodili smo čak sa 7:1, da bi Poljaci u nastavku igre postigli drugi gol. Seća se i podsmeha navijača, koji su govorkali: „Sigurno su vas Poljaci u poluvremenu zamolili da kao braća Sloveni ne dajete više golova…“ A pamti i revanš meč godinu dana kasnije u Varšavi. Bilo je to tek po objavljivanju Rezolucije Informbiroa. Poljaci su želeli revanš, borili se lavovski, ali su Jugosloveni opet bili bolji, pobedili su sa 1:0. Minda je tada pružio svoju najbolju partiju u državnom timu. Franja Šoštarić je na toj utakmici takođe igrao izvanredno. Seća se Minda da je posle meča u Varšavi među igrače došla službenica naše ambasade i rekla da će najboljem igraču pokloniti tepih.
— Reprezentativci su brzo odlučili da tepih dobije golman Franja Šoštarić. On se tek bio oženio pa mu je to došlo i kao lep poklon, priseća se Minda tih dana.
Sve sve, ali Zvezda
Rivalstvo sa Crvenom zvezdom datira još od tih prvih godina. I ta generacija kojoj pripada Minda imala je rivale u Zvezdi, Hajduku, Dinamu… Ali susreti sa Zvezdom su uvek bili izuzetni, prvo, pravo i do danas najveće rivalstvo.
— Sadašnja generacija naših fudbalera može da zavidi nama veteranima, jer smo imali više radosti od njih, pre svega u briljantnim pobedama nad Zvezdom. Mi smo imali one visoke rezultate: 7:1, 6:0, 5:1, itd. To je ono vreme kad su Partizan zvali „parni valjak“.
Pamti Minda mnoge od tih susreta. Najdraži mu je finale Kupa Jugoslavije 1952. godine, kada je Partizan igrao tako briljantno i bukvalno pregazio Zvezdu sa nedostižnim rezultatom od 6:0. I to Zvezdu u kojoj su igrali: Mitić, Stanković, Krivokuća, Ognjanov…
— Na polufinalnoj utakmici u Nišu, koju je Partizan dobio sa 4:1, bilo je incidenata — seća se Minda. — Atanacković je isključen, a Ante Herceg, koji je tada bio u životnoj formi, opomenut. Disciplinski sud je oslobodio krivice Atanackovića, a zapisanog Hercega kaznio neigranjem! Za Partizan to je bio veliki hendikep, pred finale sa Zvezdom jer je Herceg tada bio u velikoj formi. Na disciplinski sud su bili kivni i igrači i navijači. Međutim, Partizanu kao da je ta okolnost dala krila. Napravljene su velike i smele rokade. Diša Stefanović je igrao na mestu centarhalfa, a ja sam nosio dres sa brojem 6, dok je Čik „prekomandovan“ na desnu polutku. Partizan je igrao tako dobro da je Zvezda „položila oružje“ još u prvom poluvremenu. Prvi deo meča Partizan je rešio sa 3:0. Ukupan bilans bio je briljantan — 6:0! To je bio takav događaj za fudbalski Beograd da ga očevici ni do danas nisu zaboravili.
To mi je najdraža pobeda u dresu Partizana!