Sećanje Bobe Mihajlovića: Franjo Šoštarić je bio sjajan golman, divan drug i boem na pesnički način
Sećanje na Šoštarića je sećanje na zajedničke dane naše mladosti, na ničim nepomućeno drugarstvo koje još uvek traje.
To je sećanje na prve dane Partizana, njegove prve pobede i osvojene trofeje.
To je istovremeno sećanje na prve igre u reprezentaciji kada su se pod grbom čuli otkucaji naših srca, a noge klecale pod zvucima himne.
Bili smo mladi, sve nam je izgledalo lepo i sve je bilo zaista lako.
Pozvali su nas, igrače Partizana i rekli: „Vi niste ničiji tim. Vi ste tim svih! Tim — bratstva i jedinstva. Ne zaboravite to nikad.“
I tako su došli Makedonac Džina, Bosanac Meho (Brozović), Slovenac Rupnik, Crnogorac Vojin (Božović), Francek (Šoštarić) i Štef iz Zagreba, Ratko (Čolić) sa Uba, Bela (Palfi) i Silvester (Šereš) iz Novog Sada. Došli i ostali zajedno.
Mnogi su već otišli. Neki zauvek. Ali Partizan ostaje kao večita mladost, zvezda vodilja za nove generacije.
Prve pripreme
Godina 1945. Meje — predgrađe Splita i vila „Ruža“. Tu je bilo obitavalište u kome smo se spremali za prvo posleratno fudbalsko prvenstvo. Naporni treninzi, a u pauzama časovi iz NOB-a (pretkapitalističke formacije, začeci narodne vlasti, kritika i samokritika). Komesar usmerava, treneri planiraju.
A posle svega od 20 do 22 časa — bili smo slobodni. Grupe se spontano stvaraju. One romantične, u senci čempresa i borova na Marjanu, čekaće lepe Splićanke.
Zvonjava budilnika skrivenih u njihovim džepovima naznačiće da je vreme za zabavu isteklo. Drugi će na „Pjaci ćakulati“ sa navijačima „bilih“ ko je bolji: mi ili oni. A Šole, Mome, Đura, Meho i Ive će u pitoresknim splitskim „Skalama“ naći neku — kako su ih ovi nazivali „Špelunku“ gde se jede suvi dalmatinski pršut i pije pravo vino sa ostrva. Kod njih je uvek zato bilo najveselije i oni su se najlepše provodili.
Kad bi se dogodilo da neko zakasni komesar bi se ljutio i naređivao da se ulazna vrata zaključaju. Tako je jednom odocneli Šoštarić bacanjem kamenčića u prozor dao znak sobnim kolegama da je tu. Onda bi Bobek tiho otvarao okno, a on bi poput mačke uspuzao se uz limeni oluk i za tren bio u sobi.
„Čika Sava (naš kondicioni trener Sava Vlajnić p. p.) bi bio zadovoljan ovom vežbom, koju sam ja izmislio, prokomentarisao bi svlačeći se veselo raspoloženi „Šole“.
Moskovski nestašluk
Godila 1946. Noćima nismo spavali. Poziv da gostujemo u zemlji Lenjina nije ličilo na javu. Videti Moskvu u to vreme izgledalo je kao pravi san. Niko od nas tamo nije bio — malo je uopšte bilo Jugoslovena koji su imali tu sreću.
I uspeh je bio nestvaran: dve pobede i dva poraza. To dotle nije polazilo za rukom ni jednoj stranoj ekipi.
Kapetani „komande“ Meho i Šole, bile su ličnosti o kojima se najviše pričalo. Golmani su svuda ljubimci publike, pogotovo ako lete od stative do stative. A, upravo tako je branio Franjo Šoštarić!
Od navijača je dobijao svakodnevno desetine pisama. Jedna Moskovljanka je bila uporna: u Franjinu sobu svaki dan je stizalo pisamce sa crvenim cvetićem i pozivom na sastavak. Ali on je u Beogradu ostavio Manciku i za njega više nije postojala nijedna druga žena.
— „Idi ti umesto mene i izvini me“ — kaže mi „Šole“ dan uoči povratka za Beograd.
Otišao sam.
— „Zina“ — predstavlja se ona.
— „Šoštarić“ — uzvraćam ne trepnuvši.
Dva radoznala ženska oka ispod plavih čuperaka gledaju me radoznalo kao da sam došao sa druge planete.
— „Nu Šoštarič, kak vam to „Dinamovci“ zabil četiri gola?“
Šetamo se pokraj reke Moskve ispod samog Kremlja. Ona me nežno drži za ruku, a ja joj smušeno objašnjavam kako je lopta bila jako klizava, pa nisam mogao da je čvrsto uhvatim. Ona veruje da je „plaha pagoda“ (rđavo vreme) isključivi krivac za te golove, „Njen“ Šoštarič ne može da primi toliko golova na jednoj utakmici.
Onda mi na um dolazi „šizoidna“ misao: „Zina ja tebja nešto skažu“ — pokušavam na nekom mom ruskom.
— „Nu što Šoštarič?“ — umiljava se ona.
— Ja njet Šoštarič!
— Ti njet Šoštarič!?!
Osmeh iščeznu s njezina lica, a oči daleko kroz mene gledaju nekako belo. Odjednom kao da je neka druga žena sada pored mene.
— A ko si ti, pita ona.
— Boba!
To ime za nju ništa ne znači, kao ni sva ostala, jer ona samo zna za jedno — Šoštarić!
Pokušavam da joj objasnim da to više i nije važno, jer smo se već sprijateljili.
— To nije važno, kaže ona, ali vi mene obmanuli. Šoštarič v mojem glava kak neki geroi. (U mojim očima Šoštarić je kao neki heroj). — Nemam reči opravdanja i zaista žalim što nisam Šoštarić, pokušavam da se izvučem iz te nelagodne situacije.
Najbolja igra
London 1948. godine. Prve posleratne Olimpijske igre. I prvi veliki uspeh fudbalske reprezentacije. Došli smo kao autsajderi, a probili se čak do finala.
Svet je pomalo i iznenađen: poznatiji više kao ratnici bez straha ti, Jugosloveni, su, eto, postali i pravi fudbalski majstori.
Sedmorica „Partizanovaca“ — Šole, Meho, Čik, Minda, Aca, Štef i ja treperimo od uzbuđenja. Srebrna olimpijska medalja bljeska na našim grudima dok se intonira jugoslovenska himna.
Franček — tako su ga zvali Zagrepčani ili Šole, kako su mu tepali Beograđani bio je te godine na vrhuncu svoje fudbalske karijere. Na utakmici protiv Engleza, koja nam je otvorila put do finala, branio je kako ga mi nikad dotle nismo videli.
Englezi, onako snažni i visoki, činilo nam se kada skaču da lete pod oblake. Izgledalo je da im niko ništa ne može. Ali naš vratar odolevao je modernim fudbalskim „napasnicima“. Iako nije bio golman šesnaesterca, tog dana stizao je svuda. Leteo je iz ugla u ugao, bacao se glavom u noge, boksovao, padao, ponovo dizao… I pobeda, o kojoj pre toga nismo smeli ni da pomislimo, pripala je nama! Ona je bila zajednička ali je Šoštarić bio najzaslužniji. Nikad on to nije rekao, niti čime pokazao mada je to znao isto kao i mi. Bio je inkarnacija skromnosti!
Naš ljubimac
Franjo Šoštarić nije bio atletski građen, ali je bio vrlo čvrst, žilav. Refleks mu je omogućavao da reaguje u deliću sekunde. Njegovo carstvo prostiralo se po liniji dugačkoj preko sedam metara. Tu je on bio teško savladiv, čak i iz neposredne blizine.
Bezumno je bio hrabar. Kao „kamikaze“ išao je glavom u noge protivnika. Sebe nikad nije štedeo, ali za divio čudo, retko se povređivao.
Loptu je hvatao karakterističnim pokretom, slično mački kada se igra s klupkom konca. Imao je svojevrsnu tehniku.
Svi smo ga voleli. Bio je jednostavan, skroman i pošten. I kada bi pogrešio bili smo spremni da se stavimo na njegovu stranu, da ga svi branimo.
Došao je iz Zagreba. Brzo nas je sve zavoleo, zavoleo Partizan i Beograd. I tu je ostao! I kao što je jednostavno živeo, tako je nečujno i otišao. Prvi iz prve generacije! Jedan od najboljih. Naš dragi Šole!