Ratko Rudić, član jugoslovenske vaterpolo reprezentacije i jedan od najboljih igrača višestrukog prvaka Jugoslavije, beogradskog Partizana, celog života će pamtiti drugi šampionat sveta u vaterpolu koji je održan u Kolumbijskom gradu Kaliju.
Na njegovu žalost ne po uspehu jugoslovenske reprezentacije na takmičenju, već po nemilim događajima koji su naneli nepopravljivu sramotu i našem timu i Ratku Rudiću.
Ratko Rudić je navodno bio dopingovan u meču Jugoslavija — SR Nemačka koji praktično nije ništa odlučivao. To su ustanovili kolumbijski lekari, pa je Medicinska komisija FINA zahtevala diskvalifikaciju „plave čete“. Biro FINA, najviši organ Međunarodne plivačke federacije, doneo je drastičnu odluku — jugoslovenska vaterpolo reprezentacija je prebačena iz finalne grupe, iz borbe za medalje, u najniži rang takmičenja, a sam Rudić je, kao vinovnik ovog navodnog dopinga, bio isključen iz daljeg učešća u nacionalnoj selekciji Jugoslavije.
Uzaludna uveravanja
Jugoslovensko rukovodstvo i Rudić bili su šokirani odlukom. Pokušavali su na svaki način da se opravdaju za teške optužbe, za kaznu koja je donesena na brzu ruku. Kada je njihovo „moljakanje“ prešlo u zahteve da im se pokaže dokaz sudija, koji im je izrekao kaznu, počeo je da „lovi u mutnom“.
Od decidirano jasnog nalaza sada je izmišljena „neidentifikovana materija“, kao opravdani dokaz za diskvalifikaciju „plavih“ i Ratka Rudića.
I kada se kalijski cirkus završio, a Jugoslavija zauzela čak trinaesto mesto, došao je „mač pravde“. Univerzitet u Getingenu identifikovao je tu kobnu neidentifikovanu materiju u urinu Ratka Rudića. Nalaz je upravo katastrofalan za sudije koje su donele presudu jugoslovenskom vaterpolisti. Ne radi se o dopingu, već o materiji koja nema nikakve veze sa najgorom stvari, koju jedan sportista može uzimati. Radi se o metaboliku kinina, koga ima u mnogim osvežavajućim napicima.
Rehabilitacija
Jugoslavija je trinaesta na šampionatu sveta, a Ratko Rudić je diskvalifikovan. To se ne može promeniti. To će ostati večito zapisano u arhivskim materijalima šampionata sveta i zapažanjima onih koji su bili u Kolumbiji. Ostaće i mnogo ružnih reči namenjenih našem vaterpolu, a najviše kršnom momku Rudiću zapisanih ili izrečenih u nas.
Ratko Rudić i jugoslovenski vaterpolo osuđeni su bez dokaza. „Skinute“ su im glave brzopleto, možda u želji da se diskredituju, da im se pokaže kako se mogu i veličine preko noći ublatiti, iako za to nema osnova.
Rehabilitacija, ta toliko željna reč za njih, nikada neće imati jačinu odluke iz Kalija, komentara posle odluke, osuda koje su jedna drugu sustizale.
Ratko Rudić i jugoslovenski vaterpolisti sada mogu i moraju biti mirni. Svi oni koji nisu verovali da se radi o kobnoj zabludi, o tvrdoglavoj želji da im se učini najgore, danas mogu samo sami, pred sobom, da se zastide. Danas im ostaje da pogledaju sa kojim su pravom preuzeli ulogu sudije koji je bez dokaz doneo najtežu odluku.
Nikada jugoslovenski vaterpolo, a ni Ratko Rudić neće dobiti adekvatnu satisfakciju, bar javnu.
Ali, bar će im uteha biti trenutak budućnosti, trenutak kada se jednog dana susretnu sa tim „sudijama“ i kada im oni ne budu mogli da pogledaju U oči. A, možda će im i pogledati, jer su uvek spremni da sebe „identifikuju“.