Milosav Popović, posle trijumfa u Sofiji, definitivno izborio dres sa pet buktinja
— Izgubili ste Matu Parlova ali ste brzo dobili novog!
Dok je dvorana „Festivalna“ u Sofiji u kojoj je održan šampionat Balkana još podrhtavala od aplauza, posle meča između Milosava Popovića i osvajača srebrne medalje pa šampionatu Evrope 1975. Stojmenova, ovo je piscu ovih redova izjavio trener reprezentacije Bugarske Stojan Piličev i nastavio:
— Stojmenov je moj učenik i ljubimac, ali večeras ne žalim što je izgubio. Popović je pravi velemajstor i sad mi je jasno da je Parlov jedini razlog što mnogo ranije nije krenuo putevima slave. Ali, još nije kasno. Titula prvaka Balkana samo je prva etapa na putu njegovih trijumfa.
Popović je te večeri zaista maestralno boksovao. Nikad nije bio uporniji, snažniji i brži. Vicešampion Evrope borio se takođe junački, ali je bio nemoćan. Ni paklena pomoć preko pet hiljada njegovih zemljaka nije mogla da preokrene tok borbe, čije je dizgine čvrsto u svojim rukama držao naš reprezentativac.
Posle meča mala grupa Jugoslovena zapevala je našu himnu. Popović sa zlatnom medaljom na pobedničkom postolju ponosito je gledao podizanje jugoslovenske zastave na jarbol. Posle svih muka i ceremonija pričao je u svlačionici:
— Moj najteži meč u karijeri. Nisam se uplašio Stojmenova. Mi smo stari poznanici. Pre meča u Sofiji uspeo sam dva puta da ga savladam. Mnogo veći protivnik od vicešampiona, Evrope bila je za mene kapitenska traka, u isto vreme i počast i velika obaveza. Stalno sam to imao na umu, zbog toga sam morao da pobedim ili poginem. I još nešto: u toj poluteškoj kategoriji Parlov je bio neprikosnoven. Morao sam da se borim, znači, i za tradiciju. Uspeo sam i sad mi se čini da ću mnogo lakše postati prvak sveta, nego prvak Balkana.
Već sutra u avionu, dok smo hitali prema Beogradu, umesto radosti na Popovićevom licu pojavila se zabrinutost. Nije se mnogo radovao ni onih dana pre tri godine kada je osvojio titulu vicešampiona Evrope u omladinskoj konkurenciji, jer je znao da to ne može biti prepreka za najbolju selekciju. Parlovu tada niko nije mogao osporiti primat. Sad je nova prepreka bio Radovan Bisić, bronzana medalja sa EP u Katovicama ove godine,
— Alžir je moja velika šansa. Zlatna medalja značila bi definitivno i vizu za odlazak na Olimpijadu u Montreal. Ali, izgleda da od odlaska na Mediteranske igre neće biti ništa. Bisićeva bronza za selektore će sigurno biti vrednija od mojeg balkanskog zlata.
Strepnje su bile nepotrebne. Selektori su povukli prvi potez. Odlučili su se za mlađeg i veštijeg Popovića.
— Za nas posle onog što je pokazao u Sofiji nije bilo dileme — pričao je nedavno u Karatašu trener reprezentacije Bruno Hrastinski. — Njegov razvoj pratim od juniorskih dana. Nikad nisam ni sumnjao u njegov raskošni talenat, jedino sam uvek bio zabrinut zbog njegove nestabilne psihe, zbog činjenice da se nikad nije isticao preteranom željom da vežba. A, bez toga nema vrhunskih rezultata. Srećom, na vreme je uvideo da mu je to bila jedina mana. Sada je to jedan novi Popović. Vredan, radan i ambiciozan. U Alžiru od njega očekujem nove podvige.
Da li će se ponovo popeti na pobedničko postolje, i tako prokrčiti put do Montreala sad isključivo zavisi od njega samog. Očevici tvrde da je na pripremama u Katovicama najvredniji, bolji i spremniji nego što je bio pred odlazak u Sofiju.
Kad sve ovo znamo onda nam i reči bivšeg šampiona, a sad uglednog trenera, Stojana Piličeva, deluju mnogo realnije, uz jednu korekciju: Popović još uvek nije Parlov, ali je na dobrom putu da postane pravi naslednik najboljeg boksera u istoriji jugoslovenskog ringa.