ANKETA
Pitali smo istaknute sportiste Partizana: Status vrhunskih sportista u nas nije rešen na način koji bi ih mogao učiniti mirnim prema budućnosti bez sporta. — Da li je mogućno postizati rekorde, osvajati medalje i istovremeno polagati ispite?
Jedno od ključnih pitanja našeg sporta je odnos, sport-škola. Može li vrhunski sportista blagovremeno steći i potrebne stručne kvalifikacije, obezbeđujući tako svoju egzistenciju za vreme kad takmičenja budu samo lepa uspomena? Ima više primera na osnovu kojih dajemo pozitivan odgovor na ovo pitanje, a ima i onih drugih, kada pojedinac po završetku karijere poseduje samo kvalifikaciju „bivšeg sportiste“. U današnje brzonogo vreme, kada trenirati 5—6 sati dnevno predstavlja nešto čemu se niko ne čudi, kad se takmičenja i putovanja sustižu i nadovezuju — potrebno je mnogo volje i napora da bi se pokazali „prelazni“ rezultati na oba koloseka. Dajemo zato reč istaknutim sportistima JSD Partizan, koji će nam zboriti o svojim iskustvima i problemima sa kojima se sučeljavaju sport — škola.
Vaterpolo klub Partizan je bio i ostao najplemenitiji rasadnik odličnih igrača i vrhunskih intelektualaca (Muškatirović, Janković, Sandić, Marković…). O sportu i učenju govori Đorđe Perišić, svima znani državni reprezentativac i diplomirani pravnik:
„Pređašnjim generacijama je bilo lakše, jer takmičarski program nije bio prenatrpan, vaterpolo se igrao dva-tri meseca u godini“, kaže višestruki reprezentativac. „Mi danas nemamo, bukvalno, ni dana odmora: pored domaćeg prvenstva, tu je Kup Jugoslavije, pa Kup evropskih šampiona. Preostalo vreme — uzima reprezentacija. Partizan trenutno ima devet reprezentativaca, a godišnje na pripreme i takmičenja „plave“ ekipe ode, ni manje ni više nego — 140 dana!
„Ipak, svi moji drugovi studiraju i, što je najvažnije, završavaju započete studije, mada sa izvrsnim zakašnjenjem, kojeg ne bi bilo da nije vaterpola. Veliki problem je pitanje ispitnih rokova, koji se često poklope sa nekom važnom utakmicom, tako da se desi, i dešava se, da igrač ne izađe na ispit kojeg je spremio. Tu klub izlazi u susret koliko može, baš ovih dana je odložen ispit golmanu Vranješu. Zatim, ne može se učiti na putovanjima i turnirima! Stvar je u tome što dva posla na mogu da se rade u isto vreme. Ja sam, na primer, nosio knjige na olimpijadu u Meksiko i — vratio ih neotvorene, jer — vaterpolo je izuzetno naporan sport koji traži angažovanje celokupne ličnosti“, zaključio je Perišić.
Ako je suditi po sadašnjem stanju — košarkaši Partizana će listom biti ekonomisti. Svi, osim Dražena Dalipagića, studiraju ekonomiju.
Goran Latifić, apsolvent Ekonomskog fakulteta i bivši državni reprezentativac:
„Sport i škola mogu uporedo, ali je potrebna jaka volja i mnoga odricanja“, kaže Latifić. „Trebalo bi bolje uskladiti ispitne rokove i takmičenja, možda uvesti poseban ispitni rok za sportiste? Još jednu stvar mogu navesti iz ličnog iskustva. Naime, moguć je čak i lak pad forme u jeku takmičarske sezone, ako se dogodi da se u to vreme mora spremiti i po četiri-pet ispita. Čini mi se da na tom polju ima još uvek nedovoljno rešenih pitanja, kao što je pitanje vrhunskog sporta, koje nije ni blizu onog realnog i željenog.“
Miroslav Branislav Bošković, nekadašnji fudbalski reprezentativac, student treće godine Pravnog fakulteta i polaznik novoosnovane Trenerske škole (odsek fudbala):
„Spremiti ispit ne znači i izaći na njega, jer se u vreme polaganja može pojaviti neka ‘važna’ utakmica“, kaže Bošković. „Smatram da bi se i to moglo rešiti uz odgovarajuće razumevanje ljudi sa fakulteta i iz kluba. U Partizanu se u poslednje vreme i na tome radi, konkretno trener izlazi u susret Antiću i meni kad moramo ići na praktičnu nastavu. Normalno, škola se mora završavati, prvo zbog toga što fudbal danas ne pruža i ne obezbeđuje sigurnu egzistenciju, a drugo, čovek mora stalno učiti da bi bio duhovno bogatiji, da bi imao svoj stil života, da bi se lakše kretao u društvu.“
Danial Temim, reprezentativac i državni rekorder u skoku u vis (sa rezultatom od 220 cm) i student prve godine Fakulteta političkih nauka:
„U srednjoj školi sam sve na vreme završavao, kako će biti sad — videćemo u junu. Inače i ja smatram da škola i sport mogu uporedo, samo je važno pravilno rasporediti vreme. Mišljenja sam da se na takmičenjima ne može učiti, tu je potrebna maksimalna koncentracija na samo nadmetanje. Isto tako, posle treninga je potrebno da prođe izvesno vreme odmora i relaksacije da bi se mogla uzeti knjiga u ruke.“
Ivan Golac, standardni prvotimac FK Partizan i student druge godine agronomije:
„Prilično kasnim sa školom, ali sam rešavao neke svoje životne probleme i sad se više mogu posvetiti knjizi. Treniram dva puta dnevno i posle i između treninga ne mogu učiti, već moram nalaziti neke nove termine. Posle treninga sam iscrpljen, samim tim dekoncentrisan i nedovoljno motivisan za učenje. Taj problem rešavam — ranim ustajanjem u vreme ispita. Škola i fudbal se mogu i moraju uskladiti, jer — šta posle fudbala?“
Dragan Kićanović, košarkaški reprezentativac i student Više ekonomske škole:
„Ruku na srce, školu sam prilično zapustio. Delimično opravdanje leži u tome, da ja već tri godine, nemam ni dana odmora. Danas se trenira pakleno, putovanja i utakmice su bezbrojne, zahtevi trenera sve veći, tako da ja za učenje, praktično, ‘kradem’ vreme od nečeg drugog. I još nešto: stvar pogoršava i to što sam odvojen od porodice koja mi je u Čačku, tako da to rađa niz novih obaveza i sve manje vremena za učenje.“
Vera Krstić, reprezentativka u skoku u dalj i student prve godine DIF-a:
„Za sve što sam propustila kad je u pitanju škola — sama sam kriva. Meni praktična nastava oduzima mnogo vremena i energije. Postoji i jedna olakšica, jer mi moramo dolaziti samo na 70 odsto praktičnih vežbi. Kada se zaista hoće, i to ne samo na rečima — može se mnogo toga postići.“