Pre pet-šest godina Miljan Miljanić je rekao: „Kad bih imao Momčila Vukotića, Crvena zvezda bi bila evropski prvak“. Miljanić, međutim, nikad nije imao Vukotića, Vukotić nikad nije dobio pravu šansu da pokaže svoje neslućene mogućnosti. Bio je, potom, Miljan Miljanić i selektor, ali za Vukotića nije bilo mesta na njegovom spisku izabranika za državni tim. Mesta nije bilo na još mnogo takvih spiskova i vreme će sigurno pokazati — velika je šteta što ovaj vrsni fudbaler već nije među pravim velikanima. Opet tako, pre pet-šest godina vispreni novinar napisa: „Vukotić — Partizanov Miler“. I kao da presta i on i svi drugi.
Vukotić je mlad, stabilan čovek. Njegova prava šansa će doći. I jučerašnji Belfast i mnogi raniji Belfasti kada mu nije dozvoljeno da igra svih devedeset minuta, moraju pripasti prošlosti. Vukotiću, ubeđeni smo niko neće uskratiti pravo na najlepši dres jugoslovenskog sporta.
A on je skroman i tih, nema uzvratnog udarca u njegovoj reči.
Rado je govorio za „Partizanov vesnik“, i odgovorio na mnoga pitanja koja ste mu vi dragi čitaoci preko Redakcije uputili.
P. VESNIK: Šta reći posle Belfasta o vama, nepravedno zamenjenom napadaču?
VUKOTIĆ: Pa, sigurno sam igrao slabo.
P. VESNIK: A drugi?
VUKOTIĆ: Na žalost, mnogi su bili slabi, vrlo slabi. To je uopšte bio jedan nezapamćeno slab dan jugoslovenske reprezentacije. Ne pomišljam da se drvljem i kamenjem bacam na selektora Mladinića zbog toga što sam zamenjen. To ne bi bilo ukusno niti je je to moja namera. U stvari kad bih se žalio na sve selektore mogao bih da izdam knjigu — nasmejao se brzonogi napadač.
P. VESNIK: Šta posle Belfasta?
VUKOTIĆ: Sad se reprezentacija napada sa svih strana. Mislim da i to nije u redu. Jedan slab dan ne znači propast. Duboko verujem da ćemo mi preostale protivnike pobediti i da ćemo se plasirati u finalni deo Kupa evropskih nacija.
P. VESNIK: Vi ste, valjda, jedini koji u ovom času brani reprezentaciju. Da li branite i selektora i njegovu taktiku?
VUKOTIĆ: Reprezentaciju uvek treba braniti. Što se selektora tiče, nije moje ni da ih napadam ni da ih branim. Imam jedno lično mišljenje o fudbalskoj igri uopšte: fudbal igraju fudbaleri a ne selektori. Prema tome, kad se izgubi neka se zna ko je izgubio, kad se pobedi neka čestitke idu fudbalerima. Mudre generale posle izgubljene bitke ne prihvatam. Čini se da kod nas takvih „generala“ ima previše.
P. VESNIK: Kad smo još kod državnog tima: da li je ovo greška što se u reprezentaciju pozivaju stariji fudbaleri, pošto postoje i mišljenja da je već u ovom Kupu nacija trebalo otpočeti sa stvaranjem tima za svetsko prvenstvo u Argentini, 1978. godine?
VUKOTIĆ: Za Argentinu je rano. Nama je u Kupu nacija potreban uspeh, jer je to vrlo značajno takmičenje, a takav teret na svojim plećima ne bi mogli da iznesu mladi fudbaleri, ma koliko bili talentovani.
P. VESNIK: Ko vam se od tih perspektivnih fudbalera dopada?
VUKOTIĆ: Ima ih više, i to je za naš fudbal najznačajnije. Pre ostalih spomenuo bih Pavkovića i Vujkova iz Vojvodine, Kranjčara iz Dinama, Savića iz Crvene zvezde.
P. VESNIK: U Partizanu ne vidite takav format fudbalera. Partizan već godinama nema talentovanog reprezentativca. Zašto?
VUKOTIĆ: To je posebna priča. Milim pa pravi razlog leži u činjenici da poslednjih godina ne postižemo dobre rezultate. Kad tim izgubi ugled, gubi ga i fudbaler koji u njemu igra, bilo kako se zvao. U Partizanu, siguran sam, ima tri-četiri igrača koji bi mogli biti standardni reprezentativci, međutim, pored razloga koji sam naveo, svakako postoji još neki.
P. VESNIK: Znači, prvo treba potpuno izbeći krizu koja traje već pola decenije?
VUKOTIĆ: Partizan to mora, krajnje je vreme.
P. VESNIK: Može li?
VUKOTIĆ: Rekao sam: mora!
P. VESNIK: Kada?
VUKOTIĆ: Već u šampionatu koji je u toku! Da budem jasniji: na kraju prvenstvene trke Partizanu može da pripadne vrlo visoko mesto na tabeli. Može, razume se, ako pobeđujemo, pogotovo što bodovna razlika nije velika.
P. VESNIK: Precizirajte?
VUKOTIĆ: Naša je situacija dostigla krajnje zabrinjavajuću tačku. Slab plasman je prava mora za igrače. Igramo u grču, bojimo se sopstvene senke. A možemo da igramo dobro, čak odlično. U Splitu, na primer, bliži se kraj meča, imamo bod u džepu i počinje to čudo od straha da nas prožima. To je teška situacija za svakog sportistu. Samopouzdanje nam nedostaje.
P. VESNIK: Budućnost današnjeg tima nije dovoljno jasna za određena obećanja. Neki stariji fudbaleri će možda posle juna otići u inostranstvo, kako će se preboleti smena?
VUKOTIĆ: Nije u tome problem. Važno je da klub i tim povrate svoju boju, ulogu i mesto u sportskom životu. U takvim situacijama smena generacija je bezbedna. Mi ćemo možda i ostati bez nekoliko fudbalera, ali nećemo se promeniti generacijski. Jer i mi imamo nekoliko vrlo dobrih mladih fudbalera, koji će naslediti one koji eventualno odu.
P. VESNIK: Partizan nije u stanju da ostvari uspeh u seriji. Kako to tumačite?
VUKOTIĆ: Fudbaler ili tim koji nije u stanju da ostvari serijski uspeh u petnaestak mečeva, spadaju u drugu kategoriju. Partizan to ne može, ali da nesreća jugoslovenskog fudbala bude veća, ne može to ni jedan naš tim. U pitanju je shvatanje fudbalskog posla u celini. Mi ga shvatamo nekako površno, tako radimo, tako smo pripremljeni. Klubovi osciliraju u formi, kao i svakoj presečnoj fudbalskoj zemlji. A po talentovanosti fudbalera, mi smo među vodećim svetskim silama.
P. VESNIK: Split bi u slučaju Partizana trebalo nešto da znači?
VUKOTIĆ: Da to je uspeh, sad bi trebalo da osvojimo bodove protiv Partizana, a onda će biti mnogo lakše. Ali, slobodan sam da tvrdim da smo jesenas igrali bolje nego sada, a bodovi su odlazili, rezultata nije bilo. Čudna je igra fudbal, i težak posao.
P. VESNIK: Da li ste lično zadovoljni onim što ste postigli kao fudbaler, u sportu, životu?…
VUKOTIĆ: Uglavnom sam zadovoljan. U odnosu na svoje drugove, na mesto u društvu…
P. VESNIK: A kad vreme fudbala, kroz sedam-osam godina, prođe?
VUKOTIĆ: Kod nas fudbalera već je ustaljena i psihologija: ovde dok se može, onda, pravac inostranstvo. I ja ću verovatno tom trasom kad dođe vreme. A posle fudbala? Nikad profesionalac u ovom sportu, kao trener ili slično. Spremam se da završim fakultet i da budem dobar pravnik. Običan, koji nikad neće pri poznanstvu reći: Momčilo Vukotić, fudbaler. To je život, a fudbal danas volim iznad svega.