Razmišljanja o finišu košarkaškog prvenstva: Partizan je najbolji beogradski tim, ali ne i Jugoslovenski. — Poluodbrana „crno-belih“ je više indikacija za romantičarski stil igre nego za racionalan odnos. — Partizan najatraktivnija ekipa ovog šampionata
U 24. kolu savezne košarkaške lige Partizan se sastao sa mesnim rivalom Radničkim. Posle skoro „porođajnih muka“ igrači „crno-belih“ su pobedili sa 106:102. U igru su ušli nemotivisani i pomalo komotni, čak i bezvoljni. Tako da se lako moglo primetiti da to neće biti izuzetno kvalitetan meč. Prvenstvo je u završnoj fazi, prvak i timovi koji napuštaju ligu već su poznati i na igračima se osećao umor i, da tako kažemo — zasićenost košarkom. Međutim, navedene činjenice nisu opravdanje za ispoljeno nezalaganje igrača Partizana, naročito u zoni odbrane.
Ni gledaoci nisu došli u maksimalnom broju, što se u poslednje vreme vrlo retko dešavalo kada igraju košarkaši „crno-belih“. Oko dve hiljade prisutnih ljudi su bili zadovoljni samo — velikim brojem koševa i pojedinačnim bravurama Kićanovića, Dalipagića, Ivkovića i Damjanovića. Sve ostalo bilo je, precizno rečeno — otaljavanje posla.
Trener Partizana Ćorković počeo je meč sa neuobičajenom petorkom: Kićanović, Dalipagić, Kerkez, Todorić i Farčić. Dakle, samo sa jednim centrom i četiri niska igrača, kojima je stavljeno u zadatak da nametnu 6rzu igru kontra-napada. Kerkez je dobio, ne baš laku i primamljivu, ulogu „čuvara“ Dragana Ivkovića, najboljeg protivničkog pojedinca. Partizan je bio, bezmalo , čitavo poluvreme u lakom vođstvu do šest poena razlike. Posle komotne igre u odbrani na odmor se otišlo sa rezultatom 52:51 za „crno-bele“.
Drugi deo nije doneo bitnijih promena što se tiče načina i kvaliteta igre. Partizan je svih dvadeset minuta igrao sa istom postavom: Dalipagić, Kićanović, Beravs, Farčić i Zečević. Sva nastojanja trenera Ćorkovića da svoje igrače prene iz letargije, bila su samo pucnji u prazno. Trener je gestikulirao, nervirao se i promukao vičući ali — njegovi momci nisu dali maksimum. Svima je laknulo kada su odlični arbitri Jakšić i Belošević odsvirali kraj susreta, a simpatizeri „crno-belih“ su se pozivali na onu narodnu „sve je dobro kad se dobro svrši“!
Ovaj meč je bio, u najvećem delu, karakterističan za Partizanovu igru u odbrani (bolje reći neku vrstu polu odbrane), koja rezultira velikim brojem i primljenih i datih koševa. Lošu odbranu kažnjavaju protivnici i pune Partizanov koš. Preko sto koševa primili su od Zadra (dva puta), zatim od Jugoplastike (114), Radničkog, Vojvodine. milanskog Inoćentija. To se dobro videlo i u ovoj utakmici, naročito uz podatak da je sam Ivković postigao 44 koša i to bez većih muka i naprezanja. Motrili su na njega naizmenično Kerkez, Latifić i Kićanović ali — on je te večeri za njih bio neuhvatljiv.
Druga, suprotna stvar je dobra igra u polju napada. Partizan danas ima, bez pogovora, najproduktivniju i najlepšu igru u zoni napada. Pokretačke poluge su (to bezbroj puta potvrđeno u praksi) Kićanović i Dalipagić, izuzetni majstori i sinonimi sveg lepog u „basketu“. I protiv Radničkog su prezentirali deo svoje bogate riznice majstorstva: „Praja“ visokim skokovima i preciznim šutevima a „Kića“ suptilnim realizatorskim i organizatorskim sposobnostima. Svojevrstan kuriozitet je vezan uz podatak da je Kićanović ekipi Radničkog u oba susreta ubacio, ni manje ni više nego — 83 poena! Nepravedno bi bilo ne notirati i značajan udeo u pobedi Popovića i Beravsa. Beravs u poslednje vreme nastupa u vrlo promenjivoj formi, to donekle važi i za Popovića, ali je primećeno da „Pop“ uvek pruža maksimum kad je u pitanju elementi borbenosti. To je pozitivan napredak, kada se zna kako je Popović ranijih sezona lako menjao raspoloženje za vreme igre. Čak se dešavalo da i po mesec-dva ne trenira, što se negativno odražavalo na njegovu formu.
Ovom pobedom Partizan je obezbedio osvajanje trećeg mesta u domaćem šampionatu. Potvrdio je da je najbolji beogradski tim i plasmanom i pobedama nad ljutim rivalom, Crvenom zvezdom. Ali, da li je to i potpuni uspeh? Smatramo da Partizan po kvalitetu igrača zaslužuje da se nađe i na višem mestu. Ako ne da bude prvi, ono bar da mu Zadar ne beži čak 12 bodova!
Ni u pogledu internacionalnih nastupa nije učinjen vidniji napredak u odnosu na prošlu godinu. U „Kupu Radivoja Koraća“ domet je bio polufinale, skromno u odnosu na prošlogodišnji plasman (finale). Simptomatično je da ih već dve sezone iz tog nadmetanja izbacuje isti tim, Bira Forst. Ipak, sledeća godina nosi novu šansu, stara je dala (nadamo se) dobru pouku. Verujemo da budućnost ne donosi opet samo niz obećanja!