Ovogodišnje jugoslovenske fudbalske igre su završene. Ostaće zapisano da je titulu najboljeg fudbalskog tima ove godine osvojio splitski Hajduk. Ali, biće svakako i onih koji će tražiti drukčiju formulaciju. Na primer: titulu ovogodišnjeg prvaka Jugoslavije izgubio je beogradski Partizan. No, nije bitno koja je od ovih formulacija precizna. Bitno je da je poznat zvanični šampion. I da za taj svoj uspeh zaslužuje — čestitku. Čestitku za igru i nadigravanje, za izdržljivost i upornost, za veru u sebe i mnogo štošta drugo.
Partizan, ako nije zvanični šampion, on je svakako tragični heroj ovog prvenstva. Tim koji je, dok je igrao kompletan, igrao odista šampionski nije postao ono što u stvari jeste, samo zahvaljujući tragičnim okolnostima (bio je lišen usluga četvorice prvotimaca, od kojih su trojica reprezentativci). No, ne bi bilo pravedno sada time pravdati Partizanov neuspeh ili, pak, objašnjavati Hajdukov uspeh. Možda bi Hajduk bio šampion i da Partizana nisu pogodile takve nedaće. Možda. O tome sada ne vredi raspravljati, jer kakve vajde od toga. Istina, analiza Partizanovog neuspeha može biti od koristi i pouke. Ali, čini mi se i analiza Hajdukovog uspeha — mnogo više. Evo, zato, jedne subjektivne anatomije tog uspeha.
Igra
Valja, najpre, odati počast Hajdukovoj igri: muškoj, srčanoj, bespoštednoj, punoj igračkog temperamenta i volje za pobedom. Sa koliko su želje ti momci ulazili u svaku igru govori podatak da su mnoge svoje utakmice dobili pred sam kraj igre. Najkarakterističniji primeri su igre protiv Železničara (2:1) i Vojvodine (3:1) koje su dobili u poslednjim sekundama igre, mada su protivnici prvi došli u vođstvo! Ili primeri o dobijenim utakmicama gde su ranije obično gubili (na primer u Nišu), zatim o mnogim utakmicama kojima su protivnici prvi postigli golove, igrali bolje, ali oni ipak pobedili!
Samouverenost
Razgovori što sam ih, slučajnim sticajem okolnosti, vodio sa nekim članovima uprave Hajduka uoči prolećnog dela prvenstva, odisali su čudnom. gotovo nesvakidašnjom samouverenošću. Još tada oni su iskreno verovali da će njihovi „bili“ pobediti. „Mi smo tako rešili“, govorili su mi oni, „a kad se mi rešimo — postali bismo i prvaci u skijanju iako ovde nema snega“! Spomenuli su i primer košarkaša: u Splitu ovaj sport nikada nije imao tradiciju, klub je tek pre nekoliko godina osnovan, ali su splitski „tići“ doneli ove godine u svoj rodni grad šampionsku titulu!
Pobednička klima
Zna se da u Splitu i uopšte u Dalmaciji vlada mediteranska klima. Međutim, ove godine je tamo preovlađivala — pobednička klima. I to sve zbog — Hajduka. Otkako je počeo ovaj šampionat Dalmacija je živela za Hajduk. Svaki njegov trijumf je bio i trijumf njenih žitelja. Oko kluba je stvorena pobednička atmosfera. I Hajduk je pobeđivao. Splićani, kao svi mediteranci su temperamentni i spontani. Oni se ne stide svojih emocija, želja, oni umeju otvoreno da vole, pate i pa se raduju. Tako je bilo i sa emocijama i željama okrenutim Hajduku. Oni su mu javno izjavljivali ljubav, ali su zato tražili — pobede. I on je pobeđivao. Da bi istrajao u tome bodrili su ta i zabavljali usađivali mu čeličnu volju i granitni duh, poznati dalmatinski umetnici: Miljenko Smoje, Boris Dvornik, Asja Kisić, Mišo Kovač, Zdravka Krstulović… Oni su igračima pripremali duhovnu i duševnu hranu. Istina za njihovu dušu bio je zadužen poseban stručnjak — jedan uvozni psiholog. Igrači koji su imali uz sebe takve i njima slične dušebrižnike, telohranitelje, sponsore i iscelitelje nisu ni mogli imati neke druge ambicije sem pobedničkih.
Maškare
Kako to često biva, sportske igre prate i neke druge igre. Za njih je potrebno isto toliko, a možda i više umešnosti nego li za one prave. I tu su se ljudi oko Hajduka pokazali kao pravi šampioni. Ako im rezultat neke utakmice nije odgovarao, kao one sa OFK Beogradom u Splitu, oni su umeli da pozovu u pomoć famoznog šišmiša koji je u pravom trenutku onesvestio sudiju, a to je značilo i prekid utakmice. Taj famozni šišmiš izgleda da je bio prisutan i na još nekim Hajdukovim utakmicama. Ako im se sudije nisu dopadale, oni su znali da organizuju hajku na sudijsku organizaciju.
Ako su igrači nekog tima isuviše dobro baratali loptom oni su znali da ih kamenuju, da im zaprete… I ne samo to: oni su umeli i njihovim sugrađanima da sateraju strah u kosti — preteći im i bacajući im automobile u more!
Ako je bilo potrebno oni su učinili da jedan običan fudbalski meč postane predmet žestokih političkih rasprava, čak i najviših partijskih foruma!
Ako je bilo potrebno… Ali ne, To je bilo dovoljno za ovu godinu. Partizan i ljudi oko njega, (na žalost ili na sreću) nisu znali ni jednu od tih igara. I zato nije ni čudo što nisu postali šampioni. I možda je dobro što je tako.