KROZ NAŠU LUPU
U drugom kolu, kao što je poznato, Partizan je igrao u Mostaru. Bodove je osvojio domaćin. Partizan je imao svoje šanse na ovoj utakmici ali ih nije iskoristio. Razume se, to se sveti. Velež je oba svoja gola postigao posle prekida igre, odnosno faulova koje su načinili fudbaleri gostujućeg tima. I iz toga bi „crno-beli“ trebalo da izvuku određene pouke. Ali, nije loše postavljanje ili slaba intervencija ono što je omogućilo igračima Veleža da savladaju golmana Istatova, već prekršaji koji su tom prilikom načinjeni a koji su ostali nekažnjeni od strane sudije.
Kod prvog gola (a to je bio prelomni trenutak utakmice!) fauliran je Blagoje Paunović. Koliko je ozbiljna povreda pokazuje već i to da je odmah napustio teren a nije bio sposoban ni sledeće nedelje da nastupi za svoj klub.
Gotovo unisono mostarski dopisnici, a kroz izjave i rukovodioci Veleža, složili su se u jednom: da je Paunovića povredio Kozić (!?). I ne samo to: ceo Partizan je predstavljen kao tim grubijana, koji je došao u Mostar da vodi „rat“ a ne da igra fudbal. A nije teško zamisliti koliko apsurdnosti ima u tome da gostujuća ekipa u srcu Mostara deli „packe“ igračima domaćeg tima koje strastveni navijači iz milja zovu „rođenima“. Ne bežimo od dela odgovornosti ni Partizanovih igrača za grubosti na izazov protivnika i uprava kluba je to oštro osudila. Uostalom, od svoga postanka Partizan nikada nije umeo da igra grubo, već je negovao fudbal u kome su mekoće i tehničke finese bile uvek dominantne. A i onda kada bi pojedinci to pokušali, činili su tako nevešto da im se to uvek svetilo, baš kao i na utakmici u Mostaru.
I ono što ruži uspomenu na poslednje gostovanje fudbalera „crno-belih“ u Mostaru nisu samo grubosti domaćih igrača, već i nastojanje da se krivica za nesportsku igru prebaci na gostujući tim. Davno je rečeno: ako je lice ružio, nije ogledalo krivo! Uprava Partizana nije želela zbog dobrih i bratskih odnosa sa Veležom (a delom i zato što je posle sjajne igre u prvom kolu pretrpela poraz, pa da ne dobije sve to neku intonaciju kao da se time želi da opravda poraz) da tim nemilim scenama daje bilo kakav publicitet. Poraz je primljen mirno i dostojanstveno. Ali, kada su Mostarci prešli u ofanzivu držeći se one — da je napad najbolja odbrana Partizan je digao svoj glas i tako omogućio javnosti da dobije pravu sliku o onome što se dešavalo na stadionu u Mostaru.
I još u jednom razočarano je rukovodstvo „crno-belih“ i igrači. To je ponašanje jednog dela publike prema gostu. Oni isti navijači, koji su osvojili sve fudbalske entuzijaste na utakmici Velež — Derbi Kaunti kada su bodreći svoje „rođene“ skandirali „Jugoslavija, Jugoslavija“… Te nedelje nisu bili ni dobri patrioti, ni pravi Mostarci. Jer, vređati goste izrazima koji su ne samo antisportski, već zadiru u dublje nisu baš okolnost preko koje se može ovlaš preći. A grupa Veleža se nije čak na ogradila od takvih „navijača“ već je sve snage upregla u to da se dokaže i pokaže javnosti kako su vukovi bili gosti, a domaći igrači jaganjci. To nije put za razvijanje dobrih odnosa sa klubovima iz drugih republika. Uostalom, nema samo Mostar tako „dične“ navijače. I Partizanova publika (naročito košarkaška) zna često da pređe granice dozvoljenog, ali se to javno osudi i niko razborit ne želi da prikriva takve koji kroz sport pokušavaju da ubace i ono što je ne samo njemu strano, već ima primese šovenskog i nacionalnog.
Drugovi iz Veleža ovoga puta nisu bili korektni. To je ono najblaže što možemo da kažemo za sve što je doživljeno: od onog da Partizana niko nije dočekao, pa do povreda, izjava i cele atmosfere. Tu smo mostarsku lekciju primili srcu i boli nas jer dolazi od prijatelja.