Komentar utakmice Partizan — Radnički (N) 1:1 (1:0)
Nikada nepravda nije tako drsko došla po svoje kao na ovoj utakmici. Partizan je bio bolji i nemoćniji tim. Gosti su striktno bili u oklopu anti-igre i bio im je dovoljan samo jedan šut na gol, pa da bod ode nepovratno u Niš.
Kako je to čudno: za samo četrnaest dana navijači Partizana napustili su stadion JNA u potpuno različitim raspoloženjima. U prvom meču „crno-beli“ su prikazali igru koja je bila demonstracija svega najlepšeg što fudbalska igra može da pruži. Bilo je duhovitih kombinacija, pojedinačnih bravura, brzine, jednostavnosti, lepote i efikasnosti. To je bila fudbalska rapsodija.
Zatim nas je Mostar, sa svim svojim grubostima, malo otreznio, ali smo ipak otišli na Brdo da bismo u igri protiv Nišlija još jednom doživeli one radosti; hteli smo da sladimo duše, a bili smo ispunjeni gorčinom. I zato su najmanje krivi igrači Partizana. Anti-igru sprovodili su gosti. Radnički i nije došao u Beograd da se lopta, već da svoju kožu što skuplje proda. To je bio najsramniji od svih bunkera za koje znamo; To je bila jedna od onih igara zbog kojih se okreću leđa fudbalu i mršti čelo pri pomenu stadiona i utakmice.
Možda će neko reći da na to protivnik ima pravo. Uostalom, oni su ostvarili svoj cilj: osvojili su bod na koji nisu računali! To je tako ako se gleda samo trenutak, ta jedna utakmica. Ali, prvenstvo je 34 susreta. Ako se tako igra u gostima teško je očekivati da će tim kroz nekoliko dana, na svom Čairu, igrati uspešnije. Uostalom, oni ni Veležu ni Boru nisu dali gol na svom terenu. Ta plitkoumna računica je bumerang koji neminovno pogađa onoga koji ga baca. Bod osvojen od Partizana teško će se osvetiti Nišlijama, jer zavarava, stvara lažnu sliku o vrednosti ekipe i taktici. To je krivo ogledalo za Kačunkovića i njegove učenike.
Istina, treba reći da su Vukotić, Bora Đorđević i ostali u dobroj meri, pogrešnim načinom igre, omogućili gostima da se uspešno brane i odbrane. Igrali su kroz sredinu ili su pokušavali da visokim nabacivanjem lopte u šesnaesterac razbiju bunker Nišlija. Trebalo je igrati samo preko krila, do samog kornera donositi loptu, pa je onda oštro „zavrtati“ nazad ili centrirati na drugu stativu, pa nadskakati protivnika. Na žalost, domaći fudbaleri nisu tako igrali. Možda je Kaloperović izvršio pogrešnu izmenu. Bilo bi bolje da je umesto Grubješića (koji je prevashodno igrač kome je potreban prostor, znači tip fudbalera za kontranapad a ne za bunker) ubaciti u igru robusnog, snažnog i visokog Simu Nikolića. Čini nam se da bi i kombinacija za Kozićem kao drugim centarforom (koji bi išao na „brisača“ Rajkovića) bila uspešnija, jer je on jedini mogao u igri glavom da nadvisi odbranu gostiju.
Trebalo je da Antić bude preduzimljiviji, agresivniji pa da svojim jakim udarcima iz daljine pokuša da savlada golmana Pantelića i tako na jedan od mogućih načina učini bunker protivnika deplasiranim. Na žalost, svega toga nije bilo. Sve je prepušteno stihiji, nervozi, prevelikom htenju i malom ostvarenju. Zbog toga je izostala lepa i produktivna igra „crno-belih“ i sad smo opet tamo gde smo bili: ne znamo da li je Partizan onaj stari nemoćnik iz jesenjeg dela prvenstva ili je to nov, osnažen, moderan i ubojit tim kako nam se predstavio u meču sa Željezničarom.
Na ovo pitanje odgovor će nam dati naredna tri kola kada će „crno-beli“ jednom gostovati na Karaburmi, a dva puta igrati na svom terenu (Bor i Čelik). I na kraju, treba istaći da smo u turobnom raspoloženju otišli sa Brda posle ovog nesrećnog remija, ali negde duboko u sebi osećali smo da ovaj tim vredi više i da će ovog proleća biti još onakvog slavlja kakvo je bilo ono svečano otvaranje sa Sarajlijama.