Meditativni trenuci Partizanovog asa: Da li će selektor Mladinić vratiti Boru Đorđevića u reprezentaciju. — Pitanje je koje interesuje mnoge, a ne samo navijače „crno-belih“
Jedan od onih koji ja verovatno sam bio poverovao da je za reprezentaciju i zauvek otpisan, dobio je novu životnu šansu: Bora Đorđević, danas jedini Partizanov velemajstor, našao se na spisku saveznog kapitena A. Mladinića. Iako je za svakog došao i po malo neočekivano, taj poziv ni za koga nije i nelogičan, jer je Đorđević odavno uvršćen u one koji poznaju „dušu“ fudbalske lopte. Pitanje je da li će Đorđević uspeti da iskoristi svoj novi životni trenutak, koji je uz to došao upravo u trenutku njegove fudbalske zrelosti. Videće se zacelo da li je on došao u trenutku i njegove psihičke zrelosti?
U svemu je žurio taj prkosni momak razbarušene kose i dečačkog izgleda: ljubav ga je sustigla već u mladalačkoj sedamnaestoj, da bi odmah potom došla ženidba i sin. I u fudbalskoj veštini i slavi je pobegao svojim vršnjacima: on je igrao zajedno sa Vasovićem, Kovačevićem, Miladinovićem… — gotovo kao dečak.
Možda je sve to učinilo da njegov kolosalni talenat ostane samo u svom nagoveštaju, skriven u njegovoj rastom nevelikoj ali fudbalski raskošnoj i odveć moćnoj figuri koja je isuviše malo dala — koliko je to puta rečeno! — u odnosu na ono što je mogla dati. Imao je taj šarmantni momak i svojih nešarmantnih poteza… a kad se svemu dodaju i povrede koje su na njega nemilice nasrtale, onda njegov mršavi bilans izgleda pomalo i logičan.
Boško i Vlada — kao opomene
Posle ovog kratkog preseka njegove prošlosti, zanimljivo je očekivati njegovu budućnost: ponekad se, naime, u životu podosta od propuštenog da i nadoknaditi, Đorđević je i fizički i psihički ojačao, pa se iz te nove čvrstine i iskustva može očekivati i njegovo stvarno fudbalsko vaskrsenje.
Jednom je Bora u jednom svom iskrenom monologu — odista on je sav istina, onako detinjast i setan — rekao:
„Da je dosta mog fudbalskog vremena prošlo, najbolje govori primer mog mlađeg brata Boška, koji je već sa mnom u prvom timu… A mlađi je od mene čitavih osam godina — kad sam ja bio reprezentativac on je bio desetogodišnji švrća. Eto, moj brat me stigao fudbalski, što je moja velika radost, i što je, na kraju krajeva, i dobro.
A moj sin, osmogodišnji Vlada, mi ne „dozvoljava“ da više išta propuštam u fudbalu. Kad bi njegov tata sada nekom nesrećom morao da prestane da igra fudbal, on od cele tatine karijere ne bi imao nikakve koristi…
Ovo su odista dovoljno moćni motivi da Borin povratak u reprezentaciju bude njegova nova velika serija koja bi mogla da ostane i upamćena.
U rečima ovog prijatnog sabesednika, uočili ste tako i žal za onim nedorečenim i neiskazanim; uočili ste u njemu neke neizgorene, nerasplamsale vatre… I, nekako samo od sebe, nameće se i pitanje: ako je karijeru jednog šarmera — Šekularca — uništila njegova neukrotiva i nesređena priroda, i ako je karijeru jednog princa — Milutinovića — umanjila i okrnjila njegova svirepa bolest, zar je karijeru jednog Đorđevića moralo da upropasti nešto što je po svojoj težini daleko od oba prethodna slučaja?
Budućnost je, ipak, lopta
Jedno meditiranje Bore Đorđevića kao fudbalskog profesionalca izgledaće pomalo i nestvarno, i otkriće zacelo jednu poštovanom čitaocu možda i nepoznatu stranu fudbalskog sporta.
„Razume se, da nisam voleo fudbal, ja ne bih ni počinjao da ga igram, ali meni često dođu napamet i druge stvari. Recimo: zašto se ne baviti nekim drugim lepim a istovremeno i korisnim zanimanjem.“
U fudbalu može da se postigne mnogo — slažem se. Čak i materijalno. Ali u fudbalu postoji i nešto što u drugim profesijama i ne postoji: mogućnost da u samo jednom momentu izgubite gotovo sve. U samo jednom startu desi se povreda, i završava se karijera, i već za mesec dana za golu slavu — ako vam je ona uopšte ostala — vi ne možete da kupite ni hleb ni so. Sem u fudbalu, gde to još ima?
Ovo je očigledno ostalo od onih silnih razočaranja nastalih u sukobu sa Partizanom — kada je trebalo da Đorđević potpiše novi ugovor, on se cenjkao.
„Kako čovek da se ne cenjka!? Od dvanaeste godine života igram fudbal, a nemam nikakve sigurnosti“, rezignirano kaže Đorđević.
Onda se smiri okrećući se ono me što bi u danima bliže budućnosti moglo da bude.
„Ipak, na stranu meditiranja. Moram da iskoristim ono što mogu, a ono „da sam“ ne može da se iskoristi…“
Dakle moja budućnost je lopta, i ja prvo moram da iskoristim ovu šansu u reprezentaciji. Znam da bi sve izgledalo daleko lepše da sam igrao na Svetskom prvenstvu… A posle reprezentacije ću…
Zastao je. Nestalo je one brzopletosti lepih mladih godina.
Uostalom važno je da se ponekad u životu podosta od izgubljenog da nadoknaditi.