Jedno viđenje našeg nepotpunog uspeha: U nesvakidašnjoj sportskoj atmosferi Partizan je u poslednjim sekundama, posle sjajne igre, propustio priliku da pobedi milanski tim. Ta drama je podsetila na finalni meč SSSR — SAD na olimpijskim igrama u Minhenu
Košarkaši Partizana su svoj najveći međunarodni uspeh postigli prošle godine osvajanjem drugog mesta u Kupu Radivoja Koraća. U dve finalne utakmice nadigrani su od italijanske ekipe Forst Kantu. Ove godine su „crno-beli“ ušli u isto takmičenje sa istim ambicijama ali su se posredstvom žreba namerili na poznatu italijansku ekipu Inoćenti. Znano je da se prvi susret u Milanu, posle prilično grube, čak i prljave igre od strane Milaneza, završio pobedom domaćina od 16 poena razlike.
Sve nade u kompletan revanš potonule su u Beogradu, gde je Partizan u uzvratnoj utakmici pobedio „samo“ sa 15 poena prednosti (84:69). Odmah valja napomenuti da je i ovaj meč bio prilično grub i da je proteklo u naelektrisanoj atmosferi.
Želimo samo da ukažemo na neke pojave koje su ispoljili košarkaši Partizana. Prva je maksimalno zalaganje i borbenost svih igrača. Nije bilo disharmonije, ni samoljublja. Nošeni zaglušujućim navijanjem, dali su pun doprinos. Šteta što njihova upornost nije bila i adekvatno nagrađena. Gledalište su napustili potpuno iscrpljeni, ni sami ne verujući da pobeda od 15 poena nije dovoljna.
Naš narod lepo kaže: „Pravda je spora ali dostižna“. Ali, toga utorka bila je prespora!
Atmosferu je posle meča najbolje opisao trener Borislav Ćorković:
„Žao mi je zbog igrača i publike što je ovako ispalo. Oni su svojim naporom i željom imali pravo na potpunu pobedu, zaslužili su više od 15 poena…“
Druga činjenica koja ohrabruje je — odlična igra u odbrani. Partizan u ovom prvenstvu igra, manje-više, loše u odbrambenoj zoni i sve je podredio napadu, pa se ne jednom dogodilo da primi i po sto koševa na jednoj utakmici. Na ovom meču osnov je bio — zalaganje u odbrani, što rezultira skorom od svega 69 primljenih koševa, što se, moramo priznati poodavno nije dogodilo košarkašima „crno-belih“. Pre utakmicu sa Crvenom zvezdom taj podatak podgrejava naše nade u pobedu.
Pomenimo još i to da je jedan deo štampe, pa i mnogi navijači i TV-gledaoci bili skloni da kao jedinog i isključivog krivca za neuspeh vide u Žarku Zečeviću, koji je nekoliko sekundi pre kraja susreta uputio neuspeo šut na koš.
Ovakva mišljenja su pogrešna i neprihvatljiva. Ako već tražimo uzrok za pobedu manju od 16 poena, onda su to dve stvari. Prvo, to je podatak da su skoro svi igrači „crno-belih“ promašivali koš iz pozicija kada su bili potpuno sami pod obručem (takozvani „zicer“). Tako se čak dogodilo da Farčić i Đukić u jednom napadu šutiraju četiri puta sa udaljenosti od pola metra od obruča i — promaše svaki put!
Druga bitna stvar je činjenica da Partizan u pojedinim momentima, a naročito u svom poslednjem, odlučujućem napadu — nije imao vođu u igri, igrača koji bi mogao da nađe najbolji put za realizaciju tog napada. Niko se nije odlučivao da bilo šta pokuša, svi su stajali i dodavali loptu saigraču, svi su čekali da drugi okonča taj napad. Čini nam se da je u tim trenucima Kićanović morao da uzme loptu u svoje ruke i da nađe rešenje za postizanje toliko potrebnog koša. Sekunde su prolazile, a svako je od drugog očekivao rešenje. Stoga je pogrešno pokazivati rukom na Zečevića kao jedinog krivca.
Lice i naličje sporta
Prijatno je i lepo bilo videti na košarkaškoj utakmici Partizan — Inočenti među masom crno-belih zastava, kapa i šalova ogromnu zastavu „najljućeg“ rivala, crveno-beli flag Crvene zvezde. Vijorila se u rukama „zvezdaša“, koji je zaboravio na klupsku navijačku strast i svim srcem bodrio naše košarkaše.
Tužni su bili košarkaši Partizana neposredno po završetku meča i nesrećno primljenog koša. Nesvesni i još u šoku dugo nisu mogli doći sebi i poverovati da im je dragocena pobeda od 17 poena bila tako blizu i da im je u poslednjih nekoliko sekundi iskliznula iz ruku.
Još tužnije su bile povorke stotine navijača koji su na utakmici neštedimice trošili grlo frenetično navijajući za ljubimce. Zajednička želja i cilj bili su nadomak ostvarenja, ali… Sate su neki od njih proveli pred halom u tišini nesposobni da shvate poraz u poslednjim sekundama.
Ružna je bila slika u hodniku Palate sportova na Novom Beogradu, pred svlačionicom naših košarkaša, kada su poznati košarkaški stručnjaci i sudije verbalno saletali jednog od mladića sa zapisničkog stola koji je pošteno obavio posao, napadajući ga da je u odlučujućim trenucima morao nešto da preduzme („pa domaći je teren“) da je morao pustiti vreme da teče pre ubacivanja lopte u igru neposredno posle izvedenih dva slobodna bacanja u korist Inočentija 15 sekundi pre kraja.