Za nas Partizanovce je i te kako značajno da se pozabavimo pitanjem prilaza utakmici s našim gradskim rivalom, jer ukoliko nastavimo da ovako naivno srljamo zaboravićemo, ako to nije već slučaj, kada smo poslednji put pobedili. Pri analiziranju ovog pitanja moramo biti realni, jer ćemo samo na taj način izvući odgovarajuće pouke.
U navijačkoj strasti znali smo, veoma često, tražiti, ponekad i izmišljati, raznorazne razloge koji su uslovili naš poraz: nekad je to sudija, nekad zla sreća, nekad… a još nikada, bar poslednjih godina, nismo tražili uzroke neuspeha u našoj sredini. A po svemu sudeći, zaokret na bolje može da usledi našim akcijama; mnogo veštijim „vođenjem“ utakmice od strane trenera, stvaranjem derbijevske atmosfere sasvim drugog tipa, drugim načinom priprema igrača i uklanjanjem niza drugih, malih i velikih propusta. Upitajmo se ima li u poslednjih nekoliko godina još neki klub u zemlji sa tako poraznim bilansom sa C. zvezdom kao što je to slučaj sa nama? Nelogično je da nas komšije „tuku“ u ovom razmeru čak i uz apsurdnu pretpostavku da su njihovi igrači mnogo bolji znalci fudbalske veštine. Zato, ako želimo staviti tačku na neprijatnu tradiciju, potrebno je strogo samokritički razmotriti sve okolnosti koje dovode do toga da poslednjih godina nismo uopšte ozbiljan partner našem rivalu.
Atmosfera koju mi stvaramo pred derbi je, donekle, stimulans za protivnika: razbacujemo se naivno nekim našim klimavim argumentima koji treba da nam donesu prevagu, a time i pobedu, te tako podgrevamo ubeđenje u naš trijumf, dok istovremeno veličamo protivnika (previše se C. zvezda pominje u našem listu pred utakmicu), ukratko rečeno, činimo sve da atmosfera bude preizneta u svim našim redovima, da prevlada imperativ pobede do koje je, po rezonu kvazi — stručnjaka, skoro nemoguće doći, itd, itd. I, dok mi trlababalanišemo i — sad se slobodno može reći — našim (ne)radom neozbiljno prilazimo derbiju, dotle naše komšije, što je sad sasvim sigurno, silnim radom pokazuju da im je i te kako stalo do pobede u ovoj utakmici. Da se naš gradski rival krajnje ozbiljno, može se reći studiozno, priprema za tu utakmicu najbolje se vidi na terenu kad sa kompjuterskom tačnošću počnu iskorišćavati „rupe“ u našem timu i kada se odbrana C. zvezde angažuje da svim sredstvima parališe naše adute. Samo laik može da kaže da su Zvezdini igrači imuni na uzbuđenja, da ne sagorevaju na derbijima, da im je svejedno što izlaze pred takav auditorijum i sl. Time se samo podgreva, svesno ili nesvesno teško je reći — neka halucinacija o superveličini Zvezde. Istog su kova momci Partizana i Zvezde, istog mentaliteta, temperamenta, približnog nivoa inteligencije i svako isticanje prednosti, u ovom pogledu u korist jednog rivala nije dobronamerno. Poneka nonšalantna kretnja Zvezdinog igrača je samo obmana ili svesni izazov, jer je pažljivijem posmatraču više nego jasno da su u odlučnim situacijama na terenu njihovi igrači brži, oštriji, angažovaniji pa i bezobzirniji u startovima.
Kao dopuna ovom rezonovanju može da posluži analiziranje ponašanja našeg sportskog bisera košarkaša Kićanovića. Zar je on hladnokrvan? Zar on mirno prilazi derbi susretu košarkaša? I njemu se desi da podlegne provokacijama igrača i publike. Ali, Kićo zna i da, ne znam čijom zaslugom, obuzda svoju silnu vatru (da je pravilno iskoristi), da nekom neobjašnjivom snagom volje podesi svoje ponašanje, da se nametne kao komandant. Njemu se može desiti da ne bude najbolji (prava retkost), ali se ne pamti da je bilo kada bio neangažovan. Sportisti Partizana mogu, kao i svi ljudi, praviti propuste i gubiti razne duele, ali im se ne mogu oprostiti greške koje se ponavljaju, kao što je slučaj s fudbalerima i njihovim vođama.
Neka ovaj, možda preobimni, komentar bude sažet u poruci: pred svaki derbi govorimo jedno (uopšteno, malo i neodređeno, kao što to čini i naš rival), mislimo drugo (razmišljajmo mnoge i iznalazimo više dobrih varijanti), radimo treće (tj. radimo temeljno, u tišini, i realizujmo ono što smo naumili).
— Hasib Hodžić, Baba Višnjina 6, Beograd