Čovek u senci: Ivan Janković bio je kondicioni trener košarkaša bez naknade i jedan od tvoraca šampionske titule
Kada je haotični vrtlog šampionskih želja zahvatio Partizanove košarkaše u prvim kolima 32. nacionalnog prvenstva i zapretio da ih sunovrati dalje od vrha, pojavio se, sasvim slučajno, pod koševima sa „crno-belima“ — Ivan Janković.
Profesor fizičke kulture, trenutno na privremenom radu kao teniski instruktor u SR Nemačkoj, boravio je u zimskim mesecima odmarajući se u Beogradu. Jedno neplanirano viđenje s trenerom Partizana — Borislavom Ćorkovićem i sekretarom kluba — Tomom Šatarom dovelo je Ivana Jankovića — Tonija pod obruče više iz znatiželje, da se upozna ponovo sa sportom kome je nekada poklanjao mladićke dane u Vršcu i tokom studija u Beogradu…
„Uopšte, nisam zamislio rad sa košarkašima kao neku obavezu, niti sam tražio bilo kakvu nadoknadu za vreme koje sam provodio sa njima. Počelo je to, nekako, kao ponovo sretanje sa košarkom i asovima o kojima sam najviše čitao, a malo ih posmatrao na delu. Ali, iz dana u dan oni su sve više privlačili moju pažnju. Njihova velika želja da ostvare do sad neostvareno i postanu šampioni, naterala me je da im pomognem koliko mogu.“
Prenapregnuta atmosfera i imperativ pobede stvarali su u psihi tih mladih ljudi po neku varnicu, nervozu, koja je na ovaj ili onaj način pretila da razbije kolektivnu kohe […] ma profesor Janković; na treninzima, u svlačionici, u poluvremenu dramatičnih utakmica i gradio mostove harmonije, razumevanja, što je i jedno bilo bitno da tim istraje kroz sve borbe, izbegne zamke do poslednjeg kola.
„On nam se nije nametao kao pridošlica, stručnjak sa novim idejama… Ali, on je neprimetno činio da i najteže vežbe provodimo kao neku vrstu igre, zabavu tako da nismo ni osećali kako nas sve više i više opterećuje i, u pravom momentu, rasterećuje fizičkog pritiska kroz uobičajeno monotone pripreme. Ukazivao nam je na greške neprimetno, spontano što smo prihvatili jednodušno. Znao je da unese atmosferu relaksacije, optimizma i pred najteži meč. Jednostavno, ojačao je naš kolektivni duh i predočio nam ono što je bilo bitno tokom čitavog prvenstva: da zajedničkim snagama idemo na pobedu“, govorio je o Jankoviću Dražen Dalipagić, jedan od dvojice „zlatnih dečaka“ u ekipi Partizana.
Ni trener Borislav Ćorković nije krio zasluge Jankovića za opšti uspeh košarkaša Partizana:
„Bilo mi je, stvarno, desna ruka! Pomagao je meni i košarkašima kad smo zapadali u krize. Znao je sa puno takta da nas izvuče iz tamnih oblaka kada bi nas ophrvali pred okršaje. Bilo nam je žao kada smo morali da se rastanemo od njega. Ali, uvereni smo da ćemo se ponovo sresti, sledeće zime…“
Čovek u senci koji je iz drugog ešalona vodio bitku za prvu titulu nije želeo nikakvu reklamu, nikakve epitete. Nije hteo nagradu za svoj trud. Jednostavno je rekao:
„Čestitam košarkašima na tituli. Zaslužili su je jer su bili najbolji. Istrajali do kraja. Ukoliko sam doprineo da postanu šampioni to mi je najveća nagrada. Divni su to momci i za mene je bilo zadovoljstvo što sam proveo svaki minut sa njima. Želim im uspeh u novom prvenstvu i u Kupu evropskih šampiona…“
Dok je trener Ćorković bio komandant i kreator taktike, onog borbenog dela crno-belog tima, a košarkaši tvorci njegove ideje, realizatori akcija i pobeda, dotle se za Ivana Jankovića — Tonija može reći da je bio arhitekta harmonije košarkaša, tako bitnog elementa, koji je i očuvao do kraja kolektivni duh ekipe.