KROZ NAŠU LUPU
Veliki pisac Ivo Andrić bio je prijatelj sporta. Najviše je voleo košarku. Jednom je o voljenom sportu napisao i ove redove: „… A svaki pojedinac teži da se ceo pretvori ne u igru, ne u košarku, nego u koš, u pogodak, u bezobziran, go uspeh koji na kraju krajeva gubi svaki smisao, jer proguta čoveka i sve što je ljudsko u njemu i oko njega.“
Tako je mudri pisac analitički prišao košarci i igračima objašnjavajući njihova unutrašnja stanja, ambicije, nagone, žudnje…
Još su sveža naša sećanja na onu ružnu završnu scenu utakmice BEKO — Partizan. O tome je već dosta rečeno. Čak i previše! Od trojice učesnika u tim nesportskim manifestacijama samo je Dražen Dalipagić oslobođen svake odgovornosti, jer je u samoodbrani udario civila kome je mesto na tribinama a ne u borilištu.
Bez Kićanovića i Latifića Partizan je nastupio u velikom derbiju. Posle sedam uzastopnih pobeda u prvenstvu izgledalo je da će najzad pristalice Crvene zvezde moći da se raduju. Objektivno, sve je bilo na strani našeg tradicionalnog rivala.
Košarkaš „crno-belih“ i njihov trener Žeravica nisu tako mislili. Odbacivali su svako isticanje bele zastave, naprotiv, Žeravica je bio vrlo određen: „Na ovoj nevolji mi ćemo graditi svoje sportske ambicije u derbiju. Tek će se videti koliko je snaga Partizana kad smo bez Kićanovića i Latifića. Mnogi će biti iznenađeni.“
Veliki košarkaški strateg bio je u pravu. Za nas su mladi Petrović i Marić bili pravo otkrovenje. U velike moći Dušana Kerkeza nikad nismo sumnjali, dok je Todorićev potencijal i šire poznat. Pa, ipak, jedan igrački gorostas — Dražen Dalipagić — nadvisio je sve aktere. Čak su u njegovoj senci bili maestralni Slavnić, odlični Kerkez, daroviti Petrović, Kapičić, Todorić i svi ostali.
Dekor Dalipagićeve igre bio je impresivan za milionski auditorij TV gledalaca i sve nas u dvorani. Svi ti divni i stasiti momci između koševa delovali su nam tog popodneva kao da su deca jednog života. Jedino nam se činilo da je Dalipagić „vanzemaljski“. Kao da je sam antički bog došao među koševe! Igrao je za uživanje, slavu, osvetu, inat, navijače… Kao da je hteo da bude otelovljenje one Andrićeve tvrdnje „da se pretvorio u koš, pogodak“.
Kao košarkaš Praja je istovremeno i romantik i realist. Kad ga fauliraju, ruše i na nedozvoljen način zaustavljaju neka ljiljanska smernost javlja se u njemu: razume protivnika, miri se sa grubošću, pruža ruku, prašta… A posle toga u njemu se budi realist: nemilostivo i nezaustavljivo puni protivnički koš.
Zoran Slavnić širi ruke: „Praja je nezaustavljiv kao lavina!“ Drugi sportista — džentlmen iz rivalskog tabora — Dragan Kapičić — otmeno priznaje: „Sve barikade padaju pred Prajom!“
U kolektivnom sportu teško je reći da je jedan čovek odlučio utakmicu. Pa, ipak, i to se događa. Koliko smo puta tako nešto priznali Ćosiću, Kićanoviću, Slavniću, Šolmanu … poslednji derbi bio je u znaku Dalipagića.
Pre utakmice Praja je goreo od želje da igrom zbriše ono ružno sećanje od pre nedelju dana; hteo je da nam osveži sećanje na njega, velikog košarkaškog majstora, borca i korektnog sportistu. I u najtežim okolnostima postigao je najviše! To mogu samo izuzetni igrači. U njemu je tako suverena bila želja za pobedom. Priznao nam je da je igrao za Kiću i Latifu, za svoja dva druga bez kojih se morala ostvariti pobeda.
Pre utakmice pristalice Partizana sa zebnjom u srcu pitali su se: hoće li kamila proći kroz maleno uvo? Prošla je!
Praja je uneo radost u naša srca!