Asovi navijačima
Sve je već dobro poznato. Televizija se pobrinula da tu nemilu scenu prijatelji sporta što duže sačuvaju iza čela. Jedan moćnik sa Televizije Beograd — na žalost, nekada i sam košarkaš — insistirao da se to u toku večeri ponavlja nekoliko puta. Preko Dalipagića, Latifića i mene pojedinci su želeli da naškode Partizanu. Smeta im što smo veliki klub, što i ove godine najozbiljnije idemo da ponovimo prošlogodišnji uspeh. Oni ne znaju da smo najjači kad nas neko ugrozi spolja. I mogu da kažem: u nevolji smo jedinstveni! Nikad naši odnosi nisu bili bolji. Trostrukim ambicijama borićemo se za titulu.
Moram da priznam da sam pogrešio što sam ošamario mladog Nikolića. Žao mi je, i kajem se, Jednostavno: otkazala mi je kočnica! I čim sam to učinio shvatio sam da nisam pobedio sebe u jednom teškom trenutku. Jer, za svakog sportistu najniži pad je upravo onda kad je kraj meča a pobeda pripada protivniku. Tada su nam potrebni nervi kao čelične sajle.
Hteo bih da ovo ne zvuči kao pravdanje, ali da prijateljima Partizana objasnim sebe iznutra, moje psihološko stanje. Dugo sam povređen. Više od 60 dana ležao sam, obilazio bolnice, lečio se i patio što moji drugovi biju bitke bez mene. Morao sam da putujem u Bugarsku, na prvenstvo Balkana. Prekinuo sam lečenje, nateran sam da igram odlučujuću utakmicu protiv Bugara. Nezalečen, dao sam i više nego što sam mislio da mogu. Ubedljivo smo trijumfovali. To me je vratilo dve nedelje unazad. I šta biva: umesto da igram za svoj klub, morao sam da nastavim lečenje, jer se povreda pogoršala. Bez treninga, dovoljno fizičke pripremljenosti i prave forme nastupio sam protiv BEKA.
I onog trenutka kad sam ušao u igru čuo sam kako trener BEKA dovikuje mom direktnom čuvaru: „Uđi mu kolenom!“ To je značilo da je mladi igrač trebalo da gađa moje povređeno mesto: mišić na butini. Morao sam da mislim na to, da igram i da se čuvam. Naravno, i sve vreme da kontrolišem svoj temperament, nerve i impulsivnost. I uspevao sam sve do onog kobnog trenutka. Pogrešio sam. Ali kako su televizija i jedan deo štampe ocenili taj moj ispad iznenađen sam. I pitam se: zar su ti ljudi sve tako brzo zaboravili što sam dao za jugoslovensku košarku. Kad sam postigao onaj odlučujući koš protiv SSSR i doneo titulu evropskog prvaka o meni se pet puta manje pisalo nego ovih dana kad sam načinio prekršaj. Ja i moji drugovi samo smo dokazali da nismo nikakvi nadljudi već obični, grešni smrtnici. Zar se zbog jednog prestupa može anulirati sve ono što jedan sportista godinama gradi?! Ono što vređa mene, i sve ljude u klubu, i navijače, to je ona osvetnička intonacija u štampi. I sad se pitam šta ti ljudi hoće! Još ne znam kako ću biti kažnjen dok ovo pišem. Ali, jedno znam: u našem pravosuđu osuda uvek teži resocijalizaciji prestupnika i u mnogo težim slučajevima nego što je ovaj. Ali, osećam da bi pojedinci hteli da mi se svete. Meni, Partizanu, našim navijačima…
Kad sam posle Balkanijade ležao niko iz Košarkaškog saveza Jugoslavije nije došao da me obiđe. Sad bi mnogi hteli da mi odrube glavu. U predimenzioniranom publicitetu oko ovog slučaja bilo je manje dobre volje, a više senzacionalizma. Sad sam sagledao kako izgleda naličje slave. I mogu bolje da razumem kako su se osećali Stekić, Vera Nikolić i svi oni asovi koji su izneverili očekivanje javnosti. Kakva je to nemilost!
Proći će i sve ovo. Jedva čekam da se vratim na teren između koševa; da kažem da sam se sa sobom unutra razračunao. Kočnice mi više neće popustiti. To mi neće biti teško. To ću biti ja, a ono što sam učinio bio je onaj drugi Kića, koga ne volim ni ja, ni vi, moji dragi navijači. Sad sam s vama na tribinama. Vidim koliko je to teško. Više bih voleo da odigram tri utakmice protiv „Zvezde“, nego još jednu da gledam. Sad i vas bolje razumem.
Nadam se i vi mene.