KROZ NAŠU LUPU
Reći ono što je već rečeno i uveriti ljude da to prvi čuju… u tome je veština pisanja. Oživeti najsvežije utiske i ponoviti onu prijatnu istinu: da je Partizan u prvoj utakmicu Kupa šampiona Evrope bio — istinski šampion, znači osećati se sigurnim, kao da je sve već rešeno. A nije. To osećamo tek sad, sa svakim novim danom i satom koji nas približava drezdenskoj utakmici.
U mečevima između velikih ekipa prednost od 2:0 je zaista ogromna. Nju su priželjkivali Partizanovi stručnjaci i igrači. Jer: početi novu utakmicu i voditi, sa dva gola osokoljuje, čak stvara pojačano samouverenje potencira…
Na beogradskoj utakmici između fudbalskih prvaka Jugoslavije i DR Nemačke sve prednosti su bile na našoj strani. Možda ne bi ni trebalo strepiti za revanš, jer u fudbalu nije lako dati tri gola i pri tome ne primiti nijedan.
Pre dve godine, jedan drugi Dinamo (kijevski) došao je u Beograd sa prednošću od tri gola. Mi smo potajno priželjkivali čudo. Čudo se nije dogodilo. Blohinj i drugovi su umeli da iskoriste našu otvorenu, napadačku, na momente čak i bezglavu igru, da bi nam na najjednostavniji način davali golove.
Pametni uče na iskustvu. Svom i tuđem. Možda bismo i mi u Drezdenu trebalo da igramo na tu kartu: na grešku protivnika koji će jurišati. To će biti velika prednost za jugoslovenskog šampiona. Partizan će u Drezdenu morati da se brani. Ne zato što to žele Mladinić i Miladinović, već prosto zato što će protivnik napadati u talasima. Nemci će želeti da što pre postignu gol, da smanje i anuliraju prednost Jugoslovena.
Pri tome će i oni široko otvoriti put prema svome golu. To bi Santrač, Zavišić, Prekazi ili Grubješić mogli da iskoriste, Ne sumnjamo u to da će plan igre „crno-belih“ voditi računa i o tome da se ne odbrani samo beogradski rezultat, već i da se postigne gol u gostima.
Pa i pored svega, ne možemo se osećati mirnim uoči velikog revanša. Neka prisećanja nas pritiskaju. Praška Starta je došla u Beograd sa prednošću od tri gola (4:1) ali je Partizan trijumfovao (5:0); Crvena zvezda je sa istim rezultatom odletela na revanš u Atinu i Miljanić je već video svoje igrače u finalu na Vembliju, pa se onda dogodilo ono od čega u fudbalu niko nije imun.
Nada i strah su nerazdvojni: nema straha bez nade, niti nade bez straha. Pristalice „crno-belih“ se nadaju i strepe. Protivnik je žilav, izvanredno fizički pripremljen, jak u duelima, lukav, prepreden u trikovima, oštar, pa i grub. Stojkoviću i ostalima neće biti lako u Drezdenu. Oni će morati da se bore ne samo sa igračima rivalskog tima već i protiv gledališta, pa, možda, i samih sudija.
U fudbalu postoji jedna oveštala istina; kad se ulazi u odlučujući boj onda treba biti načisto sa sobom i sa svojom hrabrošću. Jer, postoji neprijatelji koji su u nama — naš kukavičluk i kompleksi! U Drezdenu će se, kao i pre 12 godina u Mančesteru, voditi rat, biće to bitka prsa u prsa; samo oni koji nisu dostojni svojih predaka ne treba da istrče na teren. Nama će tako biti potrebna razboritost ali i — srce.
Mi smo narod koji ne uzmiče. Nismo zaboravili da se naša braća i očevi nisu predali ni onda „kada je bilo deset na jednog“. To je baš ova generacija fudbalera učila u istoriji.
Sad od njih očekujemo da razviju svoje volje za moći na velikoj pozornici evropskog fudbala!