KROZ NAŠU LUPU
Utakmicu Hajduk — Mančester junajted (6:0) posmatrao sam u društvu bivšeg (Ante Mladinić) i sadašnjeg trenera Partizana (Josipa Duvančića). Tada sam od sportskih prijatelja iz Splita doznao da je Rato Tvrdić privatno boravio u SAD. Tom prilikom se u Njujorku sastao sa Slavišom Žungulom.
Nekadašnji Hajdukov as pomno se interesovao da li ga spominju navijači „belih“, piše li se o njemu, želeli ljudi iz kluba da se on vrati… Rato mu je dao otrežnjujući — odgovor: „Navijači Hajduka sad imaju drugog idola — Zlatka Vujovića! Hitronog je, prodora, lako daje golove i dobro igra glavom. Došao je novi Žungul! Onaj starije zaboravljen.
Nekadašnji golgeter Hajduka, oborio je pogled. Možda je tek tada shvatio koliko je varljiva sportska sliva i da niko nije za večnost.
Sve se zaboravlja…
Ovih dana nekoliko novinara „Partizanovog vesnika“, u ime redakcije i po ličnom afinitetu, posetilo je Stjepana Bobeka. Veliki, as je posle 50 godina prvi put u situaciji da ne misli na loptu, na ono što će doneti sledeća utakmica. Ima nešto mnogo važnije: kako će izgledati njegova operacija srca, hoće li to izdržati i da li će kasnije moći da se vrati na teren.
Obhrvan brigama i teškom bolešću krvnih sudova Bobe je sa nekom setom u glasu rekao kako ga niko iz sportskog društva Partizan nije posetio, doneo jedan cvet, kazao reč obodrenja…
Sve se zaboravlja…
Pisac ovih redova tri decenije druguje sa Bobekom. Seća se i onih dana kada je Bobek bolovao od tifusa, imao žučne napade, ležao povređen. Tada je uvek oko njegove postelje bilo mnogo ljudi iz Partizana. Svi su bili ljubazni, nasmejani, puni lepih želja. I svi su uvek mislila isto: kad će se Štef vratiti na teren, igrati, oduševljavati, davati golove…
Tada je bio toliko neophodan, tako nezamenljiv, drag, naš…
Bobek više ne daje golove. Iza jedne blistave karijere ostalo je sećanje. I poštovanje ljudi koji su godinama uživali u njegovoj igri. Stjepan Bobek danas nije zvanično u Partizanu. Ali, on je — Partizan! Njegov sinonim, ono najlepše što smo u tom dragom crno belom dresu videli vezano je za tog nadahnutog majstora fudbala. Za njegov duh u igri, za maštu i onu emotivnu veštinu kojom je igrao. I za njegovu zlatnu petu!
Sve se zaboravlja…
Košarkaški klub „crno-belih“ je u krizi. Mnogi tvrde da je šampion u agoniji. Reči prekora i kritike čuju se sa svih strana. Oni kojima smo još juče delili komplimente sad su — krivi za sve. Od predsednika i trenera do ekonoma. A u ušima nam još odzvanjaju prolećni aplauzi. Umesto osmeha, mrki pogledi. Nezadovoljstvo.
Sve se zaboravlja…
A našim košarkašima, baš kao i Bobeku, sad su potrebne reči obodrenja, pažnja, naša vera u njih i u ono bolje i lepše što će doći sutra. Nerazumevanje ne vodi ozdravljenju već nas samo vuče u još dublje ponore depresije, bezverja i očaj.
Bobeku, Dalipagiću, Todoriću, Mariću i ostalima sad je potrebna vera, naša pažnja, odanost… potrebno je razumevanje a ne zaborav, ljutnja i kritika.
Uostalom, u dobru je lako biti dobar…