Naša nebriga
Prvoslav Boba Mihailović je jedan od sinonima Partizana. Bio je as prve generacije, potom „tehniko“ i kasnije direktor kluba, Kroz sve te godine srcem i umom pripadao je Partizanu. Klub je za njega bio drugi dom, često i — prvi.
Na žalost, pre nešto više od dve godine Boba je podlegao srčanom udaru, pošto je prethodno već imao anginu pektoris. Smrt nekadašnjeg fudbalskog reprezentativca i uzornog sportskog radnika bila je udarac za sve prijatelje Partizana.
Na dan sahrane (sve je bila briga kluba!) i odmah posle toga bilo je reči kako bi Partizan trebalo da stipendira Bobinog mlađeg sina i da će porodica Mihailović uvek biti na neki način briga i obaveza Partizana.
Prva Nova godina posle Bobine smrti to je i potvrdila. Mlađi Bobin sin je dobio paket, porodica čestitku. Iduće godine izostao je paket, ove, 1981, i — čestitka.
Zar je moguće da u klubu ne postoji lice koje će voditi računa o tome da se ne zaborave oni koji nisu zaslužili zaborav. Te male pažnje čine život. Možda će neko reći: to je formalnost. Nije, to je za pre osetljive duše onih koji su izgubili svoje najdraže više nego znak pažnje, za njih je to saznanje da nisu zaboravljeni od onih s čijim su radostima i brigama proživeli ceo život, pa samim tim i onaj koga više nema.
Kad ćemo dostići taj stepen kulture da shvatimo da sitnice život znače!?