Naš ugledni pesnik Risto Tošović, poznat je i kao veliki simpatizer „crno-belih“, Dugo godina je obavljao vrlo značajne funkcije u kulturnom i javnom životu (glavni urednik „Književnih novina“, urednik „Politike“, glavni urednik „NIN-a“ itd. Sada je predsednik Udruženja književnika Srbije. Nekada je bio i član uprave FK „Partizan“.
P. VESNIK: Od kada i zašto navijate za „Partizan“?
TOŠOVIĆ: Negde 1946, godine našao sam se na starom stadionu BSK-a. Otišao sam na utakmicu, a nisam znao ko igra. Jedna ekipa je igrala fantastično. Rekli su mi da je to — „Partizan“. Kasnije sam odlazio na sve Partizanove utakmice i počeo da navijam za taj klub, ne samo zbog dopadljive igre, već i zato što su bili istinski jugoslovenski klub i zato što su nosili tako simbolično ime. Od tada, sa njima delim i vedre i tmurne dane.
P. VESNIK: Kojih je bilo više: vedrih ili tmurnih?
TOŠOVIĆ: To je teško reći. Možda se tmurni dani duže pamte. Ja, ipak, mislim da je bilo više onih drugih. Bilo ih, bar u vreme kada su u „Partizanu“ igrali Bobek, Milutinović i drugovi, a i kasnije u doba Galića i Šoškića.
P. VESNIK: Šta radite kad „Partizan“ izgubi?
TOŠOVIĆ: Ništa. Tugujem. Obično jedan dan ne izlazim iz kuće, naročito ne među poznanike koji bi mogli biti pakosni zbog toga.
P. VESNIK: Poslednjih godina verovatno Vam se često događa da ne izlazite iz kuće…
TOŠOVIĆ: Nažalost, jeste! Čini mi se da ova nova ekipa „crno-belih“ momaka nema moral koji je imala, na primer, generacija Vladice Kovačevića. I zato oni često gube i od slabijih timova, čak i na svome terenu. Kad je već reč o moralu, moram reći da je moj utisak da se ti momci odveć lako predaju, ne samo kad gube i kad je to neminovno, već i kad im ne krene od početka. Osim toga, oni nemaju ono što je svojstveno velikim timovima: da u toku igre menjaju način igranja, da se snalaze na terenu…
P. VESNIK: Ima li drugih razloga za neuspehe?
TOŠOVIĆ: Nisam sklon da neuspehe pravdam nekim razlozima izvan fudbalske igre (sudije, na primer). Poraz u sportu gotovo uvek je izraz subjektivnih slabosti. Jednom velikom timu, kao što je Partizan ne sme se dogoditi da ostane bez ključnih igrača onda kad su mu najpotrebniji. O tome se mora voditi računa bar 4—5 godina unapred. Partizanu su neophodni praktični ljudi. koji vidovito misle i imaju visoko razvijenu profesionalnu svest. Što se toga tiče, „Zvezda“ je bila uvek ispred „Partizana“. Osim toga Zvezda je uspela ono što „Partizan“ nije: da oko kluba stvori određenu povoljnu klimu, da okupi svoje prijatelje i simpatizere. To je i „Partizan“ mogao s obzirom da ima dosta simpatizera i veliki broj uglednih prijatelja iz raznih društvenih slojeva i profesija. Naravno, ta se greška još uvek može ispraviti…
Ali ne znam da li mogu neke druge…