U POSETI NAŠIM ASOVIMA
Kerkez i njegova supruga Anđelka žive zaista srećno.
U poseti kod njih, čovek oseća, i njihovo međusobno razumevanje i njihovu ljubav.
Anđelka je objektivna, kad je u pitanju suprugova košarkaška karijera. Normalna mlada žena, koja voli košarku. Kroz Dušana je to i „morala“ da učini.
— Zavolela sam Duška i udala se za njega. Dušan je bio košarkaš. Sasvim je logično da sam zavolela i njegovu drugu ljubav — košarku. Radim. Živim s Dušanom sa puno obostranog razumevanja. Oboje smo mladi, spremni da branimo svoje stavove, a istovremeno da se jedno drugome prilagođavamo, No, pitam se često da li je to samo prilagođavanje ili jedno potpuno međusobno poimanje onoga što se može i šta se želi. Morala sam, blisko je pameti, zavoleti i igru među koševima. Upoznala sam sasvim nov svet: sportiste. To su dobri, plemeniti ljudi. Treba im omogućiti, to govorim sa strane, da se snađu, i onda kad košarka prestane da bude njihova glavna preokupacija, da ostanu vezani za sredinu u kojoj će kasnije raditi i živeti. Dušan je, inače nežan, sređen čovek. Nikada ne prenosi u kuću ni tugu zbog poraza ni radost zarad pobede. Jednostavno domaćin je, glava kuće. Kad sam se udala za njega, znala sam da mi predstoje mnoga odricanja mojih vršnjaka: odlazak na letovanje kad mi se prohte, posete, kad to neko zaželi. Na sreću, imam razumevanja za njegov posao i navike. I on želi da izbegne sve, tamo nekakve „javne nastupe“, više voli kuću i prijateljstvo. Ono što i mene čini duboko srećnom.
Dušan ne unosi u kuću svoje košarkaške brige. Ja ga, međutim, osećam. Uverena sam, da je i ranije mogao više da igra. I sad — takođe. Bolje je, ipak, da se u to ne mešam. Sve je to i u meni, ali mimo mene u odlučivanju ko bi i kada trebalo da brani boje Partizana. Za koga navijam? Razume se — za „crno-bele“. Nekako sam i član te velike porodice, makar da se ne pojavljujem među koševima. Košarka nam, — nastavlja Anđa Kerkez, — omogućava, samo na prvi pogled lagodniji život. Dušan prima novac — razumljivo — donosi ga u kuću. Tu je i moj lični dohodak. No, bez obzira na sve to, jedva čekam da se zaista smirimo. Da možemo otići na letovanje, kad to zaželimo, primiti prijatelje kad to i njima i nama odgovara.
Neverovatno je, ali istinito — da posetilac odlazi iz kuće Kerkeza uveren da su domaćini dvoje srećnih ljudi u pravi čas spojenih. Ono što jednog vrhunskog igrača čini kompletnijim je atmosfera sredine u kojoj živi.
Duboko smo uvereni da su Anđelka i Dušan Kerkez pronašli, uistinu, magični recept života.
Kerkezi nisu usamljeni. Ni sa svojim lepotama življenja, ni sa problemima.
Možda su jedan od najboljih primera kako se može živeti normalnim životom i biti u žiži interesovanja sportske javnosti.
Njihov recept za puniji i potpuniji život, mogao bi da služi za ugled.
Dakle, treba se snalaziti i u životu, van košarkaške arene i van onih večitih — pobeda ili poraza!
To Kerkezi, znaju i umeju da ocene.
Napuštamo njihov dom, na svoj način srećniji za jednu istinu: pravi ljudi se sreću. Uz košarku ili mimo nje. A košarka je ta, i taj crno-beli dres, koji ih je spojio. Uz njihovu životnu aksiomu: treba znati živeti.
Očigledno da je to pošlo za rukom, pre bismo rekli za srcem, Anđelki i Dušanu Kerkezu.