Šta su košarkaši Partizana dosad uradili, šta rade i šta će uraditi da bi se domogli četvrte titule šampiona: Krizni momenti zbog odlaska i dolaska mnogih igrača i asova — Smena trenera na pragu prvenstva — Navikavanje igrača i trenera jednih na druge — Sinhronizacija je završena, sad: juriš na vrh tabele
Pre košarkaškog prvenstva prognozirani su kandidati za novog prvaka Jugoslavije. U brojnim kombinacijama „crno-beli“ košarkaši figurirali su kao mogući šampioni. S razlogom. Na ruku su im išli: kvalitet i iskustvo i — perspektiva. Potencijal dostojan poštovanja.
Umesto da budu perjanice sezone 1982/83, od velikog uzleta na početku šampionata nastalo je mučno tapkanje u sredini tabele, uz manje ili veće padove, ali daleko od one pozicije što dolikuje kalemegdanskoj četi koju su krasile tri šampionske titule.
Prvenstveni karavan je zagazio u drugu etapu šampionata. Zašto i kako je došlo do kriznih trenutaka i da li ima izlaza iz tog lavirinta i izvesnih ružičastih dana koji mogu da nagoveste prodor u vrh.
Kako je notorna izreka da je „lopta okrugla“ i da je sve neizvesno dok se ne čuje i poslednji zvižduk sudija, teško je reći da li će Crvena zvezda ostati na vrhu, Cibona predati šampionski tron novom nasledniku, ili Partizan, ponovo, zasesti na vrhu i domoći se četvrte titule.
Međutim, moramo okrenuti neki list istorije ovog šampionata unazad, da bi realno shvatili šta se to sada zbiva u Partizanu i da kažemo šta će se, eventualno, dogoditi na kraju.
Odlazak jednog od najboljih igrača na krilnoj poziciji Dražena Dalipagića; jednog dirigenta koji je dobio i zasluženu titulu najboljeg sportiste Jugoslavije Dragana Kićanovića, kao i Zorana Slavnića, predstavljali su neminovno prestrojavanje čitave ekipe i iznalaženje nove taktike za nove Partizanove nade, jednu novu formaciju za novo prvenstvo, uz povratak kapitena Dragana Todorića. Bez sumnje, bio je to ne mali problem koji je zahtevao delikatno rešenje zadatka na svim pozicijama — osim centra.
Dolazak novih, pretežno već formiranih, ali nedovoljno iskusnih košarkaša iz JNA i njihovo uklapanje u crno-bele redove, isto je zahtevalo saniranje mnogih dilema, kako bi se dobio kompaktan tim. Bez obzira što su i Zorkić i Cvjetičanin i Bukumirović na izvestan način dobro „ispekli“ zanat pod koševima.
Smena trenera — bilo je najbolnije pitanje. Iznenadno i, možda, presudno u dirigovanju jednog orkestra koji je trebalo, nedovoljno naštimovan, da muzicira dobru muziku. Otišao je Borislav Ćorković, a došao njegov mladi imenjak Džaković. Došao je momak pun optimizma. Uz svesrdnu podršku uprave. Njegov debi u prvoligaškom društvu trebalo je da predstavlja i kompletnu probu njegovog znanja i mogućnosti u rukovođenju renomiranim timom, kakav je Partizan.
I borba je počela pod koševima. Mladi trener je krenuo u juriš sa svojim mladim ratnicima. Bio je prvo v.d. trener, a dve nedelje pre starta prvenstva dobio je odrešene ruke, sa ugovorom prvog trenera Partizana. U takvoj situaciji mnogi su očekivali od njega — čudo. Ali čuda nije moglo biti, jer je u crno-beloj kompoziciji nedostajao po neki „vagon“, da bi mogao da tutnji prvoligaškim kolosekom bez usputnih stanica i skretanja.
Iako je bilo nekakvih sumnji oko trenera one se raspršene u najlepšem meču viđenom u Beogradu od kada je startovala prvenstvena trka. Bilo je to, da podsetimo, na derbiju večitih rivala Partizana i Crvene zvezde u novobeogradskoj Palati sportova.
Na jednoj strani proslavljeni trener reprezentacije, koji joj je doneo i prvu zlatnu olimpijsku medalju — Ranko Žeravica. Lukav i neuhvatljiv. Kao kobra. Sa svojim mladim momcima spremnim na najveća iskušenja.
Na drugoj strani — debitant, Borislav Džaković, koji je pokazao da ne strahuje od veličina, da zna da barata timom i taktikom. Samo je malo nedostajalo pa da nadmudri cenjenog kolegu Žeravicu. Pravovremene izmene, pravovremeni minuti odmora za savete korišćeni su na najbolji mogući način. Ali, malo više nervoze i, poneka, izgubljena lopta kada joj nije bilo vreme, omogućili su kalemegdanskom komšiji da odnese bodove iz Palate sportova.
Sada bi moglo da se postavi pitanje: zar igre sedmorice igrača: Marića, Petrovića, Todorića, Savovića, Despotovića, Cvjetičanina, Bukumirovića, koji su igrali u šampionskom timu 1981. i njihovo iskustvo nisu dovoljni za neki bod više, za neku stepenicu više na kojoj bi trebalo da se nalazi Partizan. Svakako, da jesu. Ali i odgovor je da: u ovom kolektivu treba još korekcija da bi tim postao homogen, bez izuzetka.
I poslednji meč, 14. kola odigran u nedelju, pokazao je da Partizan ima i snage, znanja i mogućnosti da, konačno, krene put vrha tabele. Bez obzira što tamo stoje: Crvena zvezda usamljena, a Cibona i Bosna, Zadar i Šibenka sa istim željama i aspiracijama kao — Partizan. Šanse postoje. Jer, do kraja je preostalo da se odigra još osam kola. Osam mečeva nade i mogućih iznenađenja koje bi Partizan trebalo i morao da iskoristi da nadoknadi propušteno.
Bez obzira što je titogradska Budućnost bila nedorastao protivnik, košarkaši Partizana su za samo sedam minuta posle odmora, demonstrirali najlepše što košarke može da pruži sa petorkom: Zorkić, Cvjetičanin, Grbović, Petrović, Savović u kojoj je upravo mladi Danko Cvjetičanin pobrao najviše aplauza. Pobeda (92:74) je mogla da bude i ubedljivija da nije bilo i egzibicije za „dušu“ igrača i oči gledalaca.
Trener Borislav Džaković: Ostajemo u vrhu
Partizan je sa 14. kolom inkasirao 18 bodova. Nalazi se u grupi pet timova koji na svom kontu imaju isti saldo: Cibona, Bosna, Zadar, Šibenka. Posle pobede nad Titograđanima, u nedelju veče, mladi trener Borislav Džaković je rekao o prošlim igrama „crno-belih“, govorio o tome zašto Partizan nije ono što jeste i šta ga očekuje u daljim borbama:
— Imali smo, ranije, kriznih momenata nastalih kao neminovna posledica mnogih rokada u timu, odlazak i dolazaka igrača. Zatim, bilo je potrebno meni da se priviknem na rad u klubu, a igračima da se priviknu na mene. Mislim da je sada sve sinhronizovano i da možemo mirnije očekivati sledeće borbe. Bez obzira koliko bile teške. Partizan mora da bude ono što jeste: veliki tim kadar da se bori za titulu. Naše šanse su veoma dobre da se nađemo u grupi od četiri vodeća tima. Kasnije, kada počne plej-of, videćemo dokle ćemo dogurati. Rano je o tome davati preciznije prognoze.