U POSETI ASOVIMA
Milutin, Mirjana, Marko (8) i Miljan (5). Srećna porodica — Šoškić. „Pater familias“, u sportskim krugovima, dobro znan. Partizanova „beba“, golman kojim smo se ponosili, reprezentativac Jugoslavije 50 puta. Čuvao je i mrežu reprezentacije sveta, branio u dresu FIFA 1963. godine.
— Bilo je to u Londonu na proslavi 100-godišnjice engleskog fudbala — priseća se naš domaćin. — Bio je to poseban doživljaj. Okupile su se zaista sve same zvezde svetskog fudbala i u tom društvu osećao sam se kao među svojim drugovima.
Neposredan, kakav je uvek bio, bez napora pronašao je zajednički jezik sa takvim asovima kao što su bili Lav Jašin, Di Stefano, Puškaš, Gento, Zeler, Đalma Santos…
— Pele nije došao. Bio je povređen — kaže naš as.
Kako izgleda biti u braku sa takvom zvezdom kakva je bio Milutin Šoškić?
— Ni malo lako — kaže supruga Mirjana, profesor likovne umetnosti u SC „Nikola Tesla“. Najviše boli što malo vremena provodi u kući. Od kako smo u braku ni jedan godišnji odmor nije imao. Naravno, to je ona „ružnija“ strana našeg braka. Za sve ostalo zaslužuje pohvale.
Tatine izostanke najteže podnose sinovi Marko i Miljan. Ali, oni su ponosni na oca. Istina, malo se ljute jer tata Milutin nikada bez pitanja ne priča o danima kada je golmanskim bravurama oduševljavao ceo svet. A tata je ponosan jer obojica navijaju za Partizan.
— Ujak me nagovarao da navijam za Crvenu zvezdu — odaje malu tajnu stariji Marko. — Nije uspeo da me nagovori. Ja kao i tata navijam za Partizan.
— Ne. nisam u svemu imao nikakvog uticaja — kao da se pravda tata Milutin. — Sam se opredelio. Svi u kući navijamo za Partizan.
Mama Mirjana sve ovo prati osmehom. Seća se davnih dana i…
— Bila sam još devojčica kada sam prvi put videla Milutina. Bio je već tada fudbalska zvezda. Vraćala sam se iz šetnje sa sestrićima, bila sam za ono vreme malo neobično obučena a on i njegovi drugovi su to smehom propratili, bar mi se tako činilo, iako su stajali na prednjoj a ja na zadnjoj platformi autobusa. Sledeće viđenje bilo je na jednoj utakmici i morem priznati da se stasom i pojavom izdvajao u toj grupi. Treći susret je bio i upoznavanje, ali slučajno i „kobno“.
Danas je to uspešan brah. U stanu koji zahvaljujući Mirjaninoj „žici“ za umetnost odiše mnoštvom ukusnih detalja, mnogo je cveća.
— Volim cveće ali i životinje. Imamo kanarince, kornjaču, zeca… — dodaje mama Mirjana.
Profesor je umetnosti. Učenici znaju i da je supruga poznatog fudbalera.
— Znaju i da navijam za Partizan. Ponekad čas, obično ponedeljkom, počinjemo pričom o fudbalu. Ponekad se malo našalim i na račun onih koji navijaju za Crvenu zvezdu, ali to je samo „uvod“ u predavanje — objašnjava domaćica koja pažljivo prati sva zbivanja u našem fudbalu.
Domaćin, opet ne krije da je Stadion JNA oduvek bio njegov drugi dom. Provodio je kao što i danas provodi, više vremena na Topčiderskom brdu nego u kući. Po završetku karijere postao je trener pa danas kaže:
— Težak je to poziv. Za dvanaest godina od kako radim ovaj posao nisam bio na godišnjem odmoru. Najveće žrtve podnosi familija. Ali, imaju razumevanja. Supruga najviše.
Šoškići su u Beograd došli iz Peći još 1947. godine. Milutin je dve godine kasnije već nosio dres pionirskog tima Partizana. Tako je počeo. I uvek je išao napred. Prošao je kroz sve klupske selekcije, sa Partizanom osvojio tri titule prvaka. „Bebe“ su stigle i do finala Kupa šampiona. Hejsel je ostao u tužnoj uspomeni. Real je za gol bio bolji, Te 1966. Šoškić je otišao u pečalbu, u Keln, sa oreolom golmana Koji je branio 50 puta gol reprezentacije Jugoslavije. Nije imao sreće.
— Povreda je sve pokvarila. Posle dve godine vratio sam se u Beograd i silom prilika poslao trener. Nemci su tražili veliko obeštećenje, niko to nije mogao da prihvati, pa sam u isto vreme bio profesionalac u Kelnu i trener u OFK Beogradu.
Na Karaburmi je proveo šest godina. Od toga polovinu kao prvi čovek stručnog štaba. OFK Beograd je beležio uspehe, ali je jedan krizni momenat sve pokvario i Šoškić se preselio u Kikindu. Danas kaže da su to bili njegovi najlepši dani u trenerskoj karijeri i verovatno bi na severu Banata i danas bio da se nije javio Partizan.
— Prihvatio sam poziv. Shvatio sam to kao obavezu. Došao sam sa željom da pomognem koliko mogu — skroman je naš domaćin.
Jedan je od pomoćnika Miloša Milutinovića. Vodi brigu o mladom timu i naravno golmanima. Za Stojića i Zalada kaže da su među najboljim čuvarima mreže u zemlji i da je pravi šteta što za obojicu nema mesta u timu. Ne zaboravlja da naglasi i koliko je uloga golmana delikatna kao ni to da su Stojić i Zalad i te kako zaslužni za jesenji trijumf „crno-belih“.
Spremao se da bude trener. Ušao je u posao koji nosi pregršt rizika, ali…
— Mislio sam da je dovoljno samo raditi i da onaj ko radi mora da ima i rezultate. Nažalost, nije tako. U tim vodama događaju se stvari koje su meni kao čoveku strane. Odoleo sam pritisku da krenem putem koji na nečastan način vodi do uspeha.
Uvek je važio sa sportistu kojeg krasi poštenje i borbenost. Takav je i kao fudbalski učitelj. O danima koji su iza njega retko razmišlja, ali…
— Naša generacija je bila nešto drugo. Bili smo druželjubiviji, patriotski više nastrojeni, klub smo više voleli. Manje smo tražili, više žrtvovali, bili složniji i hrabriji.
Kaže za sebe da je satkan od sporta, da nema vremena za druge stvari.
— Sport je moj život. Za drugo zaista imam malo vremena. Ono malo slobodnog provodim u krugu porodice, u igri sa sinovima i čitanju. Volim knjigu. Trenutno, ponovo, čitam Ćosićevo „Vreme smrti“. Žao mi je što su iščezla vremena junaštva i hrabrosti.
Priča sa ponosom o fudbalu ali i svojoj porodici. Šoškići su imali šestoro dece, svi su osim jedne sestre u Beogradu.
— Velika smo familija. Često smo kod oca i majke — priča Milutin. — I danas se trudim, da ničim ne razočaramo roditelje. Živimo kao jedna velika patrijarhalna porodica i svi smo zadovoljni.
Šoškići su znani. Dragutin, Milutin, Uglješa, Uroš, pa u drugom kolenu Miloš i Miljan… Loza Nemanjića kao da se nastavlja.
— Sve je bilo slučajno, bez ikakvih predrasuda — kaže, kroz osmeh, Milutin Šoškić. — Dopalo nam se to pa i na sinove prenosimo.
Ipak, Partizan i crno-bela boja su najveća ljubav Milutina Šoškića. Ponosan je što su „crno-beli“ prvi deo šampionata završili kao najbolji, ponosan je i na to što je njegov Partizan ostao čist u akciji inspektora SDK.
— Ta vest da u Partizanu nema prekršaja bila je jedna od mojih najlepših pobeda — uverava Milutin Šoškić. — Trebalo je izdržati sve te pritiske, ne jednom su upirali prstom u nas kao nesposobne i „neprilagodljive“, čas su nas i napadali što ne idemo putem kojim su drugi išli. Trebalo je to sve izdržati, stoički smo sve podnosili i danas smo ponosni što Partizanu mi kao treneri nismo ukaljali obraz.
Zar i ove reči ne govore dovoljno o našem asu, o našem Milutinu Šoškiću.