sa ekipom Partizana, na pripremama u Kuparima
Kupari, januara
Miloš Milutinović je pristalica raznovrsnih priprema, bez dugog i monotonog zadržavanja na istom mestu — takav je sistem rada već dao dobre rezultate, a daje ih i sada. Atmosfera u Kuparima je izvanredna, drugarska i radna — igrači daju sve od sebe (a ovde je na okupu kompletan Partizanov pogon: čak 27 fudbalera, od standardnih prvotimaca, do stipendista!).
Odigrane su i tri utakmice, zabeležene tri pobede: prvotimci u Bileći sa 6:1 i u Herceg-Novom sa 2:0, dok je mladi tim trijumfovao u Ćilipima čak sa 12:0 (protivnici su bili lokalne reprezentacije i ekipe). Ciklus teških Utakmica počinje već početkom februara, na turniru u Hong-Kongu i nastavlja se sve do kraja sezone (u kojoj treba igrati u zgusnutom ritmu: nedelja — sreda — nedelja). Zbog toga su pripreme u Kuparima od posebnog značaja.
Partizan je, svuda, okružen simpatijama i ljubavlju navijača.
U Hotelu „Goričina“, recimo, igrače svakoga davna služi isti kelner — Beli Hajrović, vatreni partizanovac. On je zahtevao da, radi u tri smene dok je Partizan tu i za doručak, i za ručak, i za večeru.
Svi su impresionirani stručnim radom.
— Smatram da je ovo najbolja stručna škola, koju sam mogao da pohađam! — kaže mladi trener Miladin Marković, iz Negotina, koji je stalno uz ekipu: gleda, uči, zapisuje.
Igrači Partizana puni su snage i vedrine, raspoloženje je odlično: u autobusu koji ih nosi na utakmicu svi pevaju (čas uz pratnju Tome Zdravkovića, čas uz Miroslava Ilića, sa kasetofona — razume se!), interesuju se koji će filmovi biti prikazani na FEST-u, ne prestaju da se šale sa ekonomom Ćamilom — mnogo je napora ostalo iza njih (Radanović je, recimo, u protekloj godini, odigrao 100 zvaničnih utakmica za različite selekcije, od klupskih do reprezentativnih, da bi sve to krunisao dragocenim golom u Splitu!), ali ih najveći napori tek očekuju — borba za novu titulu!
Na teren u Kumboru, protiv reprezentacije ovog kraja — sastavljene od igrača iz Kumbora, Bijele, Baošića, Zelenike, Igala i Herceg-Novog — istrčao je ovaj Partizanov tim, koji će predstavljati osnovu i za prolećni deo prvenstva: Stojić, Radović, Rojević, Ješić, Kaličanin, Radanović, Smajić, Dimitrijević, Mance, Vukotić, Šalja (u drugom poluvremenu, u igru su ušli: Zalad, Mašić, Karanović, Radulović i Popović).
Golovima Vukotića i Ješića, po veoma teškom, tvrdom i blatnjavom terenu, po vetru i po kiši, Partizan je pobedio sa 2:0 — ali, više od rezultata, u ovoj fer i borbenoj utakmici, impresionirala je požrtvovanost i zalaganje čitavog tima…
— Hladno, a? — dobacuje nam šeretski Moca, sav mokar i išiban vetrom.
Takav je fudbalski zanat!
Na povratku iz Herceg-Novog, čuju se opet šale pesma igrača — atmosfera je, zaista, divna, sportska i drugarska.
Slobodno vreme, ukoliko ga ima — jer, treninzi traju i pre i posle podne provodi se uz gledanje televizije, čitanje novina, igranje šaha (Miloš je, razume se, najstrasniji šahista, pa je tu svoju strast preneo i na dobar deo ekipe — ali, najljući su rivali sobne kolege i kumovi Ješić i Stojić, koji su međusobno odigrali već tridesetak partija: rezultat je, kažu, izjednačen!
Jedan dan života, u Kuparima, na pripremama Partizanovog tima, bio je prijatan izlet — to je dan koji uliva nadu da će prvenstveni okršaji koji dolaze, doneti puno radosti navijačima „crno-belih“!
Miloš: „Sve je vraćeno na svoje mesto“!
Miloš Milutinović, koji zajedno sa Nenadom Bjekovićem, rukovodi Partizanovim pripremama u Kuparima, ne krije svoje zadovoljstvo zbog uspešno obavljenog posla, optimista je pred nastavak šampionata, ali i veoma oprezan i realan kad je reč o Partizanovim šansama u prolećnom delu prvenstva…
MILUTINOVIĆ: Mi smo šampioni, mi branimo titulu! Na ovim pripremama, sve je vraćeno na svoje mesto, i atmosfera i odnosi, ali čekaju nas velika iskušenja… Hendikep je, recimo, što je Živković iznenada otišao u Armiju. Srećom vraćaju se Klinčarski i Đelmaš. Proleće dočekujemo spremniji i jači, nego što smo bili jesenas! Verujem da ćemo igrati kvalitetnije i bolje, a time stičemo realne i objektivne šanse da se borimo za titulu.
P. VESNIK: Kakvu igru očekujete u proleće: hoće li biti efikasnija nego jesenas?
MILUTINOVIĆ: Za proleće obećavamo efikasniju igru, jer smo tokom jeseni ispoljili dosta slabosti u tom pogledu. Bilo je više razloga za to, subjektivnih i objektivnih, a ni unutrašnja atmosfera u ekipi nije bila najbolja… Tokom priprema, eliminisali smo one subjektivne razloge koji su bitno uticali na našu igru, pa će i igra i efikasnost, na proleće, opet biti na onom starom šampionskom nivou. Nemamo drugi recept za igru i drugačiji pristup igri, sem onoga kad smo osvojili šampionsku titulu…
P. VESNIK: Koji su bili razlozi pada ekipe?
MILUTINOVIĆ: Prvo, tim se stalno menjao. Drugo, bilo je dosta povreda, kazni, pa i nediscipline. Treće, neki ključni igrači su igrali ispod svojih mogućnosti. Četvrto, posle osvajanja šampionske titule, došlo je do samozadovoljstva i opuštanja kod jednog broja igrača. Peto, igra nije bila na takmičarskom nivou… No, uprkos svemu tome, mi smo uspeli da izborimo visok plasman: zaostajemo za Hajdukom samo jedan bod — i taj visok plasman nam daje realne šanse u nastavku prvenstva!
P. VESNIK: Šta nas čeka u preleće?
MILUTINOVIĆ: Favorita nema, pa su i naše šanse izgledne. Vodiće se velika borba za prvo mesto, između nas (kao šampiona) Hajduka (koji ima razloga da gaji najviše ambicije), i Crvene zvezde (koja takođe želi da se umeša u borbu za prvo mesto, utoliko pre, što nju nikada ne treba otpisati). Tu su još Rijeka i Željezničar — ali, objektivno gledano, ni jedna od ovih ekipa nije favorit u pravome smislu…
P. VESNIK: Na koji tim računa Partizan?
MILUTINOVIĆ: Osnova tima je ova ekipa koja se priprema u Herceg-Novom, a bitnih izmena neće biti ni u takmičarskoj sezoni, s tim što će nam se još priključiti Klinčarski i Đelmaš… Za mesto u prvoj postavi boriće se ovih šesnaest igrači: Stojić i Zalad, Radović i Rojević, u srednjem redu: Ješić, Radanović, Kaličanin i Mašić, a uz njih i Dimitrijević, Mance, Smajić, Vukotić, Šalja, Radulović, Popović, Karanović… Naravno, nameću se i mnogi mlađi igrači, koji su takođe na ovim pripremama i od kojih će neki dobiti šansu već ovoga proleća. Zato smo i doveli čitav „pogon“ na pripreme, ukupno 27 igrača, a računamo i na juniora Gorana Stevanovića… Eto, to su konture tima, ali ja u ovome trenutku ne mogu da garantujem koja će jedanaestorica poneti najveći teret proleća!
MILUTINOVIĆ: Na osnovu atmosfere, discipline rada i celokupnog odnosa, na osnovu toga kako se svi igrača, sa voljom i upornošću i sa maksimalnom radošću angažuju i izdržavaju sve napore — ja samo mogu da kucnem u drvo! Ovo je primer uspešnih priprema. I ja se nadam da će tako ostati sve do početka prvenstva, gde nas već u prvim kolima čekaju teška gostovanja i gde imamo veoma nepovoljan raspored…
P. VESNIK: Ima li i nešto loše?
MILUTINOVIĆ: Ima nešto što moram da kažem: konačan uspeh i ostvarenje naših ambicija, u mnogome, zavisi i od ukupne atmosfere u klubu. Spremnost ekipe samo je jedan deo snage Partizanovog kolektiva i stanje u klubu mora biti na istom nivou… Za ponovno osvajanje šampionske titule, sve mora besprekorno funkcionisati tako da do početka prvenstva treba prevazići sve slabosti. Recimo, obezbeđivanje obećanih stanova. Ako se ne ispune sva obećanja data igračima i potvrđena ugovorima, to može da ugrozi motivisanost i atmosferu jedinstva među igračima… Obaveze kluba prema igračima moraju se poštovati — jer, neizvršenje nekih ugovornih obaveza lebdelo je nad ekipom, kao senka, čitave jeseni. Pripremni period, dakle, povezan je sa svim ostalim aktivnostima kluba…
Kasnije, u razgovoru sa Špirom Sinovčićem generalnim sekretarom kluba koji takođe prati ekipu na ovim pripremama saznali smo da je Izvršni odbor uložio ogromne napore da se neki nagomilani problemi razreše (za šta, o6jektivno, postoje svi uslovi, jer Partizan je jedan od retkih jugoslovenskih fudbalskih klubova čije je finansijsko poslovanje, trenutno, pozitivno!).
Možda je razmišljanja igrača, na ovu temu, najbolje ilustrovao blic razgovor sa Ješićem, koji kaže:
— Mi znamo da Partizan nikome nije ostao dužan, ali egzistencijalni problemi, dok se ne reše, pritiskaju i ekipu i pojedince — posebno stambeno pitanje — jer, izloženi smo maksimalnim naporima, a imamo porodice o kojima moramo misliti, šta je naročito prisutno ako nemamo stalan i siguran krov nad glavom…
Bitka za šampionsku titulu vodi se, prema tome, na različitim frontovima
P. VESNIK: Ko će biti nosioci Partizanove igre7
MILUTINOVIĆ: Kapiten Vukotić ima posebno mesto u ekipi, kad je reč o ukupnom nivou te igre! Tu je i Smajić koji je doživeo punu igračku afirmaciju i koji igra kvalitetno u kontinuitetu. Ali, teško je određivati pojedinačne doprinose: odbrana, na čelu sa Stojićem, veoma je pouzdana (mi smo primili veoma malo golova, što je rezultat igre veoma kvalitetne odbrane, sa Radanovićem, Ješićem i Kaličaninom u sredini, a Radovićem i Rojevićem sa strane). Naravno, za vrhunske rezultate, potrebna je i efikasnost — Mance je u jesen osetno podbacio, ali ja sam uveren da će ovo proleće biti njegovo. Verujem da će i Dimitrijević biti na nivou svojih velikih mogućnosti (jer, u jesenjem delu, i njegov doprinos bio je neznatan). I dolazak Klinčarskog značiće mnogo za ekipu…
Moca
Vukotić je pravi kapiten i vođa tima i na terenu i van njega. Kad njemu dobro ide, funkcioniše i čitav tim. Na ovim pripremama, u Kuparima, uvek je nasmejan, dobro raspoložen, kao što je i radan, prilježan, požrtvovan, mozak tima…
Čujem kako igrači pričaju između sebe:
— Nikada Moca nije bio tako dobro raspoložen na pripremama, nikad se nije toliko smejao i šalio…
P. VESNIK: Koji su razlozi tako dobrog raspoloženja?
VUKOTIĆ: Pretpostavljam da su mi ovo zadnje pripreme u karijeri… A dosta ih je i bilo!
On uvek deluje pomalo šeretski.
P. VESNIK: Kako teku pripreme?
VUKOTIĆ: Atmosfera je zaista odlična, svi se maksimalno zalažemo. Želimo da budemo što spremniji — pa, imamo dobru poziciju, posle prvog dela prvenstva. Za Hajdukom zaostajemo, samo jedan bod, u trci smo za prvo mesto…
P. VESNIK: Kako doći do njega?
VUKOTIĆ: Naš osnovni zadatak je: podići nivo igre, u odnosu na jesen. Ako to učinimo, a na najboljem smo putu, naše šanse za prvo mesto sasvim su objektivne!
P. VESNIK: Atmosfera je sve bolja, zar ne?
VUKOTIĆ: Posle osvajanja šampionske titule, očekivali smo da će doći do izvesnog opuštanja. Za većinu igrača, ovo je bilo prvi put da postanu šampioni. Tu slast, ranije, osetili su samo malobrojni članovi ekipa: Aca Trifunović, Prekazi, ja… Srećom, najteže smo pregurali, a ostali smo pri vrhu. Sada je osvojena titula već potisnuta u drugi plan, mi želimo da se ponovo potvrdimo, i kao pojedinci i kao ekipa. Naš imperativ nije da Partizan bude prvak po svaku cenu, ali mi to možemo. Partizanu je mesto u samome vrhu, u svakome slučaju!
Sa malo reči, Moca je izrazio opšte raspoloženje koje u ekipi vlada: bez grča i pritiska, pokušati ono najviše da se odbrani titula!
Radan
Radanović je, posle onog gola u Splitu („Ljudi moji, je li to moguće…“) postao najpopularniji igrač Partizana. Na pripremama, svi pitaju za njega, hoće da ga vide. Pre utakmice, u Herceg-Novom, jedna devojčica donela mu je buket mimoza!
U autobusu, dok se vozimo ka igralištu, Mance koji je najbučniji i najveseliji na ovim pripremama zadirkuje Radana, imitirajući Mladena Delića:
— „Ko… Ko?… Radanović! Radanović!“
A Radan se samo smeška, miran, povučen, tih. Bio i uvek najozbiljniji i najćutljiviji momak među „crno-belima“.
P. VESNIK: Da li je onaj gol u Splitu (koji, uzgred budi rečeno, vredi osam milijardi dinara!) promenio tvoju igračku sudbinu, izbacujući te u prvi plan?
RADANOVIĆ (odgovara tiho, pribrano): Moglo bi se na to različito gledati: taj gol je, svakako, pozitivno uticao na moju karijeru, ali nije promenio ništa u suštini u mome odnosu prema klubu i reprezentaciji… Sve to treba shvatiti normalno — jer, prvenstvo je na pragu, naše i evropsko — sa prvim utakmicama, taj će se gol zaboraviti, ali će se i pamtiti…
P. VESNIK: Ostao si nekako miran?
RADANOVIĆ: Pa, pokušavam u svemu tome da ostanem pribran. U fudbalu, se uvek treba dokazivati, od najmanje prijateljske utakmice, pa do onih najvažnijih i najtežih, za bodove…
P. VESNIK: Postao si stub tima?
RADANOVIĆ: Veoma mi je drago kad osetim da je najveći deo odgovornosti na meni, jer mislim da to mogu opravdati.
P. VESNIK: Uz Mocu, ovde, deluješ najzrelije?
RADANOVIĆ: Možda to izgleda tako što svakoj utakmici prilazim ozbiljno i odgovorno. Cilj mi da svaku utakmicu odigram dobro i sve podređujem tom cilju. Zato, valjda, igram bez oscilacija.
P. VESNIK: Šta bi za Partizana bio uspeh u ovome prvenstvu?
RADANOVIĆ: Naš cilj je da odbranimo titulu, ali mora se priznati da će to biti teško, jer Hajduk je vrlo jak. U najmanju ruku, treba očekivati plasman u Kup UEFA. Ali, sve će se to razrešiti već u prvim kolima, jer igramo nekoliko utakmica na strani…
I na terenu, Radanović deluje isto ovako pribrano, odlučno, samouvereno. Diriguje igrom odbrane, za njega nema izgubljene lopte — on je, bez sumnje, jedan od glavnih aduta „crno-belih“ u nastavku šampionata.
Isti osmeh lebdi mu na licu i kada kaže: .
— Što smo više odsutni od kuće, to nam je teže. Volim da sam sa svojom porodicom. Ali, tako mora da bude — to je profesionalizam. Sve je podređeno jednome cilju: da se uspe!
Gledajući Radana, čovek mora da poveruje da će Partizan uspeti!
Šole
Na pripremama je mladi Partizanov pogon, kojim rukovodi Milutin Šoškić. To su sve ambiciozni momci, potkovani fudbalskim znanjem — Partizanove nove „bebe“, koje ne znaju za poraze. Na trening utakmici, u Ćilipima, „bebe“ su pokazale veliku efikasnost, postigavši čak dvanaest golova!
Čava ih, u šali, zove — Šoletove „karioke“. A Ćamil dodaje: „Ma, to su — kamikaze!“
Međutim „kamikazama“ i „kariokama“ nalaze se: Jevtić, Nikolić, Vermezović, Stanišić, Stojmenović, Đerić, Lopičić, Milutinović… u Beogradu je, zbog škole, ostao Krčmarević, a u vojsci su, iz ove generacije: Đukić, Vranić, Nikodijević, Petrić, Rakas… Partizan, očigledno, ne treba da strahuje za svoju budućnost!
ŠOŠKIĆ: Ovde je najbitnije strpljenje… Za godinu i po dana, Partizan će imati jak tim dvadesetogodišnjaka, koji su već odslužili vojsku i koji svi uče neku školu; tim koji ne zna za poraze; koji je svuda rado viđen i koji sam može da se izdržava… Momci su pomalo nervozni zbog toga što je i Partizanov prvi tim veoma mlad — pa, Mance, Šalja, Smajić, Mašić ili Radulović, njihovi su vršnjaci… U Partizanu mladi imaju ispred sebe takođe mlade igrače!
Dobra je to situacija, osnov za zdravu konkurenciju u borbi za mesto u timu.
ŠOŠKIĆ: Želeo bih da moji momci odigraju, na ovim pripremama. jednu pravu utakmicu sa prvom ekipom, pa da vidimo ko je bolji! I mi smo se nekad tako kalili, kad smo bili Partizanove uzdanice: umeli smo da, na treningu, potučemo do nogu prvi tim. A u prvu ekipu ulazili smo postepeno… Ne treba zaboraviti da je naša generacija (Zoran, Gale, braća Čebinci, Bečejac, Rašović, ja…), stvarana punih deset godina. I sada smo na putu da obezbedimo budućnost Partizanu!
P. VESNIK: Šta momcima znače ove pripreme?
ŠOŠKIĆ: Mnogo. Oni su, što se fudbalskog znanja tiče, školovani do maksimuma. Ovde dobijaju u snazi, da izdrže napore i tvrdoću prvenstva.
P. VESNIK: Koje su osnovne karakteristike Partizanove fudbalske „škole“?
ŠOŠKIĆ: Svi znaju da igraju, umeju da oduševe. Juče su, u Ćilipima, dali čak dvanaest golova — brzo se proigravalo i šutiralo. I Miloš, kao fudbalski poeta, bio je oduševljen njihovom igrom… Nedostaje im fizička sprema, koju upravo sada stiču. A kada, uz fudbalsko znanje, dođu snaga i iskustvo, Partizanova će „škola“ (čije je preteča Matekalo), pokazati sve svoje kvalitete!
Tako i Partizanov mladi tim, na ovim pripremama u Kuparima, daje svoj doprinos stvaranju optimističke atmosfere, u iščekivanju prolećnog dela prvenstva.
Ćamil
Najduži radni dan, na pripremama u Kuparima, ima Partizanov ekonom, popularni Ćamil — on ovaj naporni posao radi već 23 godine i jon se nije umorio. Prvi ustaje, u ranu zoru, a poslednji ide na spavanje, kad su već svi odavno u krevetima. Ćamilov radni dan traje od 7 ujutru, do ponoći!
— Svakoga dana treba očistiti 60 blatnjavih cipela, oprati i podeliti po 30 fudbalskih garnitura, svakome dati po dva čista peškira… — nabraja Ćamil. — A posle treninga ili utakmice sve to treba pokupiti, prati i čistiti ponovo!
Posla je mnogo, ali Ćamil sve stiže — a vidi se da mu to nije ni teško.
— Atmosfera je odlična, drugarstvo je veliko, dobar je rad… — nabraja on. — Igrači se slažu na treninzima bodre jedan drugog, kao i za vreme utakmica.
U to smo se uverili i sami, na Utakmici sa reprezentacijom Herceg-Novog: Partizanova klupa bila je isto tako aktivna u igri, kao i ekipa na terenu, reči bodrenja i podrške sustizale su jedna drugu, pratile su gotovo svaku akciju, svaki potez: „Bravo, Roki!… Ne spavaj, Šalja!.,. Sam si, Smajkane!… Odigravaj prvu, Čavo!… To, majstore!“ — čulo se tokom čitave igre.
A vreme je bilo čudno, promenljivo: prvo vetar, pa kiša, teren težak i blatnjav…
— Ćamile, ovo ti vreme ne ide na ruku! — dobacuje Moca Vukotić, sav umazan od blata.
Ćamil odmahuje rukom: zna on dobro svoj posao, a znaju ga ovde i svi ostali — jer, samo tako, ako svaki član tima (od ekonoma, do kapitena!), uradi svoj posao kako valja, Partizan se može nadati uspehu. A utisak je da ni kiša ni vetar ne mogu sprečiti „crno-bele“ da ostvare ono što su naumili!
Mance
Mance je, na pripremama u Kuparima, najbučniji i najveseliji Partizanov igrač — očigledno, jesenja kriza je prošla, vratilo se ono staro dobro raspoloženje, dečački smeh i vragolije. U autobusu, Mance sve zadirkuje, prvi povede pesmu, v u trenucima tišine — duva iz sve snage u sudijsku pištaljku!
— Jedan drugar mu je poklonio pištaljku i crveni karton, pa nam sad Mance svima „presuđuje“ i pokazuje „crvene kartone“, valjda da razbije onaj maler od prošle godine, kad je sam ratovao sa sudijama i dobijao „crvene kartone“… — kaže neko,
A, Mance mi, kasnije, priča:
— Siguran sam da će na proleće biti isto kao i kad smo osvojili titulu… Bila je to, kod mene, trenutna kriza, Ja sam mlad igrač — samo dve sezone igram za prvi tim. Tek treba da se dokažem. Ono loše što je bilo, već je zaboravljeno i neće se ponoviti…
P. VESNIK: U te dve sezone, doživeo si dva različita iskušenja: prvo, afirmaciju i nagli golgeterski uspon, pa onda krizu i igrački pad, nije ti bilo lako?
MANCE: To je, u neku ruku, bilo i dobro iskustvo za mladog igrača, da vidi lice i naličje slave. Sad se treba ponovo dokazivati, vratiti u reprezentaciju. Čovek sazreva i stasava kroz neprilike, koje moraju doći posle perioda odličnih igara, utoliko pre što sam ja znvo samo za uspon. Kao igraču, ovo sazrevanje mi je dobro došlo… Svestan sam da će ovo proleće biti mnogo teže od prošlogodišnjeg, jer u našoj ekipi nema nekih standardnih igrača. Zato se i spremam punom parom, da pružim više nego što sam do sada pružao…
P. VESNIK: Imaš li treme, kako će navijači primiti tvoj povratak, da li će te podržati?
MANCE: Priznajem, treme ima… Želim da se pokažem što bolje, da vratim ono samopouzdanje koje sam nekada imao. Sve to može da se istinski postigne samo tokom takmičenja. A, dotle, treba se fizički što bolje pripremiti…
P. VESNIK: Golovi su, svakako, najvažniji, a ti na ovim prijateljskim utakmicama, tokom priprema, još nisi zatresao mrežu?
MANCE: Tačno je da još nisam postigao gol, ali imam šansi. Gledam da svaku utakmicu dobro istrčim i izdržim… Najvažnije je dobro se pripremiti: golovi će doći kad bude trebalo, kad otpočne prvenstvo!
Gledajući Mancea, na terenu, čovek se uverava da ovaj momak ozbiljno misli: trči, trudi se, deluje sveže i borbeno — po teškome terenu, dobro se kreće i atakuje opasno ka golu. A van terena, Mance kao da kipti od radosti i snage: kao da je, zauvek, prošla ona nervoza, ustupajući mesto vedrini!
P. VESNIK: Nekadašnji sukobi, nesporazumi, izjave?
MANCE (osmehuje se): Sve je to bilo, pa prošlo! Sve što je bilo loše, zaboravljeno je na ovim pripremama, sa drugovima iz tima. Kad se vrati Klinčarski, biće još bolje, jer Klinča ume da povuče čitav tim, pa i mene…
Mance ima samo 21 godinu: malo za jedan ljudski vek, mnogo za jedno sportsko iskustvo. Iskusio je i zlo i dobro, i radost i tugu fudbalske igre — sada je u naponu snage, i fizički i psihički spreman za najveće napore i iskušenja.
Miloš Milutinović nam je rekao:
— Ovo će biti Manceovo proleće.
U to treba verovati.