I u nastavku šampionata, Partizanovi košarkaši dobijaju utakmice kod kuće i gube u gostima, a trener Slavnić izjavljuje: „Partizan je „čudna zverka“ — jer, svi ga se plaše i podmeću mu zamke!“
Košarkaši Partizana, i u nastavku šampionata, nastavljaju da „voze slalom“ između koševa: kad igraju kod kuće, sigurno prolaze kroz „kapiju“ i osvajaju bodove, a kad igraju na strani, promašuju i beleže poraze!
U prva četiri kola, Partizan je zabeležio dve pobede u Hali sportova na Novom Beogradu (savladao je direktnog rivala za najviši plasman, ekipu Zadra, sa sigurnih 74:67 i „razneo je u komade“ ekipu Radničkog sa 117:93, priređujući pravi vatromet koševa), a savladan je u Zagrebu od Cibone, posle dramatičnih produžetaka, sa 91:86 i od Borca u Čačku sa 70:72, takođe posle prave drame, naročito u završnici drugog poluvremena. A u svim ovim utakmicama, i kad su gubili i kad su pobeđivali, „crno-beli“ su imali trenutke prave uspavanosti (kad su gubili svoju igru i olako primali koševe, igrajući kao početnici i u odbrani i u napadu), ali su imali i trenutke uraganskog tempa (kada su raznosili protivnika, bez obzira dva li su igrali na svom ili na tuđem parketu)…
Zoran Slavnić je, pre početka prvenstva — čim je upoznao tim — govorio da za ovu ekipu Partizana osnovni problem i u ovom prvenstvu ostaje problem motivacije za igru: „Ja se ne plašim utakmica sa Bosnom, Cibonom ili Crvenom zvezdom… — govorio je popularni Moka — jer znam da će moji igrači „ginuti“ u tim mečevima i da će pružiti svoj maksimum. Ali, ja se ozbiljno plašim susreta sa Borcem, Slogom ili IMT-om, jer isto tako znam da će Partizan tu zaigrati bez velikih motiva. A baš na takvim „malim utakmicama“ i osvajaju se bodovi presudni za konačni plasman, pa i za osvajanje titule šampiona!“
To se i obistinilo!
Partizan je pobedio Cibonu u Beogradu, a u Zagrebu je izborio produžetke, uspevajući da pred zagrebačkom publikom dostigne čak i onu „nedostižnu razliku“ od 18 poena u drugom poluvremenu — i, da Nebojši Zorkiću nije zadrhtala ruka u poslednjem trenucima meča, pa je njegova lopta bačena sa prilične udaljenosti pogodila samo obruč od koša, bodovi bi i ovoga puta otišli u Beograd. No, kompletan tok ovih mečeva potvrdio je da je Partizan sasvim spreman da u „plej-ofu“ jurila i na prvo mesto (naročito ako se uzme u obzir, da će biti pojačan za Gorana Grbovića, koji upravo sada skida vojničku uniformu!).
I protiv Crvene zvezde, koju je savladao posle produžetka, Partizan je igrao izuzetno motivisano: članovi naše ekipe na Balkanskom šampionatu u Grčkoj, recimo, slušali su od grčkih ljubitelja košarke (koji su, posredstvom televizije, imali priliku da prate ovaj uzbudljivi meč), da ih je ova utakmica više zadovoljila od mnogih američkih profesionalnih mečeva, koje takođe imaju prilike da prate na „malome ekranu“. Partizan je, i tada, potvrdio da je u stanju da napravi podvig.
Istovremeno, tamo gde je zatajila motivacija, „crno-beli“ su pokazivali i svoje drugo lice. To se, pre svega, događalo u obe utakmice sa čačanskim Borcem, u kojima je Partizan izgubio ukupno četiri dragocena boda — i to od ekipe koja se grčevito bori za opstanak i koji je u ove mečeve ulazila, svaki put, bez ikakvih šansi. Sa ta četiri boda, danas bi Partizan bio na samom vrhu tabele, uz Cibonu i Crvenu zvezdu.
Od šest Partizanovih poraza, izuzimajući samo onaj protivu Budućnosti u Titogradu, preostalih pet dogodilo se pred prilično neobičnim okolnostima: krivicu za ove poraze, dabome, najviše snose igrači Partizana, ali su svim ovim porazima (redovno, veoma tesnim) kumovale i sudije. Tako je bila i na utakmicama sa Borcem, kada su arbitri, sasvim hladno, posmatrali kako masivni i robusni igrači Borca, čitavo vreme, tuku igrače u „crno-belim“ dresovima i ne dozvoljavaju im da normalno igraju (a to je Slavnića navelo da, posle meča, konstatuje kako je Partizan „neka čudna zverka“, koje se svi plaše i kojoj svi postavljaju zamke!)…
Dva besmislena poraza od Borca od kojih ovaj drugi mnogo više boli, jer su sudije, zaista, otele pobedu Partizanovom timu naročito u poslednjim trenucima meča, kada su oduzimale lopte igračima „crno-belih“, zbog koraka i zbog prekršaja u napadu, dok su Šaračiću i drugovima dozvoljavali da pod Partizanovim košem izvode prave kečerske zahvate, pa poraz od Zadra u prvom kolu (kada su Zadrani, doslovno u poslednjoj sekundi postigli „tricu“ iz dodatnog slobodnog bacanja obezbedili pobedu), ili porazi u gostima od Cibone i Bosne, zabeleženi u produžecima — sve su to bodovi, „razbacani“ bez velike potrebe, koji su veoma lako mogli biti upisani i u Partizanov saldo.
Šanse Partizana nisu male, uprkos poraza u Čačku. Do kraja šampionata, u goste „crno-belima“ dolaze timovi koji će, sa sigurnošću možemo reći, ostaviti bodove u našoj Hali sportova (Sloga, IMT, Budućnost i Bosna), ali „crno-bele“ čekaju i veoma teški mečevi na strani (Šibenka, Jugoplastika i Crvena zvezda). Dakle, Partizan može računati i na maksimalan broj bodova, ali i na nova neugodna iznenađenja.
Po svemu sudeći, u poslednja dva kola — u mečevima sa Bosnom i sa Crvenom zvezdom — odlučivaće se i sudbina plasmana u vrhu. Prema tome, prava uzbuđenja tek predstoje — a Kićanović i Slavnić, već u prvoj sezoni svog zajedničkog rada, stvorili su tim koji uliva respekt i čija je perspektiva sasvim izvesna. Za navijače „crno-belih“ bili su posebno radosni poslednji trenuci meča sa Radničkim, kada je Slavnić, na parket, izveo sasvim mladu petorku „Mokinih beba“ — one iste klince koji su, u meču sa Crvenom zvezdom, tako efektno ugasili Žeravicu. Reč je, svakako, o jednoj novoj generaciji, na čijem talentu počiva i budućnost Partizanovog košarkaškog tima — jer, Đorđević (taj elegantni plejmejker sigurne ruke), Stefanović (taj nebeski skakač koji srčano ulazi u duele pod košem) ili Jovanović (taj eksplozivni momak koji je, bez ikakvih kompleksa, zaigrao u prvoj postavi na zagrebačkom meču sa Cibonom, otimajući kao osica lopte braći Petrović), to su sjajni dečaci, koji će već sutra nositi Partizanovu igru, a koje je publika već sada prihvatila i zavolela.
Partizanov košarkaški tim, danas, komponovan je od iskustva (Pešića, Petrovića, Marića, Zorkića, Savovića, Obradovića) i od mladosti (Đorđevića, Jovanovića, Stefanovića, Radojčića), a tu su i „igrači u senci“ koji svakoga časa mogu da pomognu (Dragutinović, Matić), kao i momci koji će se u dogledno vreme pridružiti ekipi (Grbović, Cvjetičanin, Bukmirović), a „crno-beli“ računaju i pa nekolicinu talentovanih momaka koji, uskoro, treba da obuku njihov dres, jer su ih Kićanović i Slavnić već selekcionirali i kaparisali, Pa, kada se sve to sabere, jasno je da trenutni neuspesi (u Čačku ili u Titogradu), doživljeni uz obilatu „pomoć“ sudija (koje, neprestano, postavljaju zamke, toj „čudnoj zverki“), ne mogu zaustaviti Partizanov pobednički hod i formiranje jednog budućeg velikog tima…
Ne treba sumnjati da će se domaći šampionat, sve više, pretvarati u pravi boj „pod koševima“, a da će u „plej-ofu“ (kao i ranijih godina) doći do izražaja sve one negativnosti koje ugrožavaju našu današnju košarku: Partizan će, prema tome, kao „čudna zverka“ koje se svi plaše i kojoj podmeću razne zamke, biti na još udaru sudija i protivnika. Borba će biti bespoštedna…
Slavnić, uprkos tome, izjavljuje:
— Ja svoje igrače učim da igraju košarku, a ne da biju i da se bave „kečom“!
Igrajući svoju košarku, onako kako to ume i može, ovaj Partizanov tim ima šansu da se domogne i najvećih priznanja, kako na domaćoj tako i na internacionalnoj sceni — a to je košarka brza, agresivna i atraktivna, kakvu ljudi najviše vole!