40 GODINA
Vreme prošlo, vreme neprolazno
Četvrtog oktobra 1945. godine rođen je Partizan.
Najesen će napuniti četrdesetu.
O tom vremenu rađanja, rasta i sazrevanja, koje nije bilo bez iskušenja, uspona, padova i trijumfa biće reči na stranicama našeg lista. Tekstom koji objavljujemo, počinjemo taj uzbudljivi vremeplov „crno-belih“.
Ljudski je, što će reći i sportski, težiti ka vrhunskom. Nije, stoga, nimalo neobičan ideal svake sportske ekipe i svakog sportiste da se vine u šampionske sfere. Biti najbolji, biti prvi — to je najlepši takmičarski san. To, razume se, nije nimalo lako. Naprotiv, veoma je teško, jer tome teže svi!
Ima, međutim, i u sportu nešto što je teže od ostvarenja i tog najvišeg, šampionskog uzleta. A to je — ostati šampion!
Čak je, čini se, teže ostati nego li postati šampion. Jer na šampionskim tron svi nasrću. A što je lepši i blistaviji sve više mami, izaziva, inspiriše. Valja ga, dakle, uporno i nepokolebljivo braniti. A to mogu samo zaista najbolji i najodvažniji. Šampioni šampiona!
Takvih šampiona šampiona jugoslovenskom sportu je ponajviše podarilo JSD „Partizan“.
Ovom prilikom ćemo spomenuti samo one šampionske ekipe u crno-belim dresovima, koje su kontinuirano vladale kao neprikosnoveni šampioni jugoslovenskim, a neke i svetskim, sportom. Nabrajanje pojedinačnih šampiona iz redova „crno-beli“ zahtevalo bi znatno više prostora!
Šahisti su među najuspešnijima, izuzetni šampioni. Osvojili su dvadeset šampionskih kruna u zemlji i tri u Evropi, a šest puta su bili i pobednici u kup takmičenju. Kontinuirano su pobeđivali u razdobljima 1960——66., 1969—75., a u Evropi su bili najbolji 1954, 1955, i 1956. godine!
Oni međutim, nisu osvojili i najviše šampionskih titula. Ta čast je pripala Partizanovim strelcima. Muška i ženska ekipa „crno-belih“ strelaca donele su, zajedno, čak 26 naslova ekipnih šampiona! Tome još treba dodati i šest pobeda u Kupu. Partizanovi strelci su vladali jugoslovenskim strelištima od 1966. do 1984. godine!
Po broju osvojenih šampionskih titula odmah iza strelaca dolaze atletičari i atletičarke „crno-belih“.
Na atletskim borilištima širom zemlje muškarci su sedamnaest puta bili najbolji, a žene pet puta. U Kupu su žene bile uspešnije od muškaraca: ovaj trofej neprekidno osvajale od 1974. do 1981. godine!
Odmah iza njih, po broju osvojenih trofeja, dolaze odbojkaši i odbojkašice sa dvadeset šampionskih kruna (muškarci dvanaest, žene osam). Ovome treba dodati i osam titula pobednika u Kupu (šest za muškarce i dve za žene).
Sa osamnaest šampionskih kruna odbojkašima i odbojkašicama uz rame su teniseri i teniserke „crno-belih“. Ovde su žene bile uspešnije, jer su deset puta bile najbolje u zemlji. U „belom sportu“ dominacija Partizana je trajala od 1952. do 1957. (muškarci) i od 1968. do 1975. godine (žene).
Partizanovi fudbaleri su devetostruki prvaci Jugoslavije, a četiri puta su bili i pobednici u Kupu. Kontinuirano su pobeđivali u razdoblju 1960—65.
Porodici šampionskih ekipa pripadaju i Partizanovi stonoteniseri i stonoteniserke: prvi su pet puta bili ekipni prvaci Jugoslavije (1956, 1957, 1959, 1960 i 1966. godine), a njihove koleginice četiri puta (1955, 1956, 1957 i 1960.).
Partizanovi bokseri i rvači, koji su u prvom delu poratnog razdoblja doneli najveći broj pojedinačnih trofeja internacionalnog značaja, imali su izvanrednih uspeha i u ekipnim takmičenjima: oni su po sedam puta bili ekipni šampioni. Rvači su vladali u periodu 1951—1959., s malim prekidima, a bokseri od 1948 do 1953. i od 1957. do 1960. godine.
I Partizanovi hokejaši su u razdoblju 1948—1955. godina bili ekipa kojoj nije bilo ravne u zemlji. O tome govore i šest šampionskih trofeja i jedna pobeda u Kupu.
Ipak, šampioni šampiona, ne samo u JSD „Partizan“ već u jugoslovenskom sportu uopšte su — vaterpolisti „crno-belih“!
Ne samo zbog 15 titula ekipnih prvaka, šest pobeda u takmičenju na Zimskom prvenstvu Jugoslavije i sedam pobeda u Kulu Jugoslavije!
Njima je pripalo i šest titula evropskih klupskih šampiona!
Takvim uspesima se teško može podičiti neka ekipa, ne samo u Jugoslaviji već i u svetu!
Dominacija Partizanovih vodećih divova traje, bezmalo, pune dve i po decenije! Prvu šampionsku titulu su osvojili 1963. godine, a poslednju 1984. s velikim izgledima da ne ostanu na tome.
Ipak, razdoblje najvećih uspeha ovih sjajnih sportista jeste ono kada su crno-bele kapice nosili momci iz generacije: Muškatirovića, Sandića, Jankovića, Perišića, Čukvasa, Marovića… A to je razdoblje od 1963. do 1975. godine.
Pogledajte samo spisak klupskih trofeja koje su u tom razdoblju osvojili: deset titula Letnjeg prvenstva i šest titula Zimskog prvenstva Jugoslavije, tri pobede u Kupu Jugoslavije i šest titula u Kupu evropskih šampiona!
Dvadeset i pet titula samo jedne generacije!
Može li se više od toga?
Hronika jugoslovenskog klupskog sporta govori da se ne može ni približno tome!
Zato je ova generacija Partizanovih vaterpolista uistinu najbolja i najuspešnija u jugoslovenskom klupskom i reprezentativnom sportu! (Njoj zahvaljujući osvojena je, pored ostalog, i prva zlatna olimpijska medalja, u Meksiku).
Iako je reč o kolektivnom sportu, u kome je doduše različit doprinos pojedinaca, iako je u ovoj generaciji igralo nekoliko vaterpolista koji su smatrani najboljima u svetu (Muškatirović, Janković, Sandić), ipak valja istaći čoveka kome pripada najveći udeo u tim izuzetnim, najuzvišenijim uspesima velike sportske porodice „crno-belih“.
Taj neuporedivi čovek uspeha zove se — Vlaho Orlić.
Nema nikakve sumnje da je on prvi stručnjak jugoslovenskog poratnog sporta! Stručnost Ilješa Špica, Gedže Ivanovića, Branka Zebeca, Aleksandra Nikolića, Ivana Snoja, Miljana Miljanića, Tomislava Ivića, Mirka Novosela, Vinka Kandije, Zorana Živkovića i drugih stručnjaka, značajna je i nedvosmislena.