Dvojica košarkaških reprezentativaca o krizi, sutrašnjici „crno-belih“: Vreme je na strani mladosti
Aleksandar Saša Đorđević, jedan od najboljih „plej-mejkera“ i Partizana i nacionalnog tima, dugo je vukao povredu. Mučio se, patio i — ozdravio:
— Opet osećam loptu, koš, ekipu. Zaista je tačno da as može to biti, uz sve ostale elemente, samo ako je i fizički zdrav.
To sam spoznao na ličnom primeru. Osećao sam se usamljenim zaboravljenim, dok sam jurio da nađem lek svom oboljenju. Na sreću sve je to prošlost. Danas sam u formi. Mudriji za jednu pauzu, bogatiji iskustvom nego da sam igrao tri sezone.
Nekom izgleda slabiji nego 1987. Rekao bih da može biti jači. Mlađi je, poletniji. Iskusniji — konačno. Neočekivani porazi su nas šibali sa svih strana na pragovima najvećih podviga.
Nismo sagoreli, nismo pepeo. Preporođeni smo i ne vidim razloga zašto na bismo uspeli u „Kupu Radivoja Koraća“ i u našem prvenstvu.
Vidite, nastavlja Đorđević, pa svi znaju i da gube. Valjda je najviše gubila Cibona. Pa i oni veruju u neki povratak. Zašto ne bi smo i mi?
Divac?
— Volim ga kao čoveka, poštujem kao igrača. Treba mu još malo ozbiljnosti. Da, ozbiljnosti. Ne sme da zaboravi da je igrač koji je neophodan i Partizanu i Jugoslaviji. Ima on snage u sebi da pobedi sve te izazove koji ga vrebaju sa svih strana. Opet će biti naša uzdanica… između ostalog najviše volim da igram kad je Divac u ekipi, znam gde će se naći te loptu mogu poslati tamo i ne gledajući prema njemu… Sve će biti u redu, verujte.
Žarko Paspalj, neverovatni strelac, borac bez mane i straha, vedar, duhovit, nasmejan:
— Svako ima prava na neke slabe dane. Pa i moj tim. Nažalost ti slabi dani su bili i dani odluke. To je sve prošlo. Imamo bolje odnose u timu nego ikad ranije. Razumemo se, pomažemo. Važno je da je krenulo, a tek sad će te videti šta sve možemo.
Imamo, — nastavlja Paspalj, — pred sobom i naš kup i prvenstvo i „Kup Radivoja Koraća“. Siguran sam da će jedan trofej biti naš.
Kićanović?
— Ne mogu da prežalim što odlazi iz našeg tabora u KSJ. Kića je sinonim Partizana. Učili smo od njega mnogo. Koliko je ko naučio, to zavisi od svakog čoveka. Znam da smo shvatili jedno: pojedinac u košarci na može sam baš ništa da učini. I samo zbog toga, a ne i zato što je zaslugom Kićanovića Hala sportova dobila novi izgled, Kića je ostao za pamćenje. Da ne govorim o njegovim igrama koje nam služe za primer. Duboko verujem da će Kića i dalje biti uz nas, s nama. Ne mislim na klupu — tu Kićan inače nije sedeo, Biće tu da mu se ispovedimo, da se požalimo, da se radujemo ili da tražimo savet od njega.
Paspalj, Divac, Đorđević?
— Ponovo ćemo biti prava harmonija košarke. Ne samo trojica pobrojanih. Već i čitava ekipa mlađih. Svi smo mladi, hrabri, mudriji zbog poraza, željniji pobeda. Eto nas ponovo u prvom planu i naše i evropske košarke. Imamo i snaga i znanja, a vreme je, zbog naše mladosti — na našoj strani.