KLUB POZNATIH PARTIZANOVACA
Televizijski gledaoci sigurno su zapamtili novinara Televizije Beograd koja je nedavno, u Rumuniji, hrabro obavila sve zadatke i obavestila Jugoslaviju, a i svet, o tim strašnim danima u zemlji suseda. Među tim hrabrim izveštačima, bio je i Miloš Marković, koga pamtimo još iz prvih dana revolucije na Kosovu 1981.
Naravno, malo njih zna da Miloš spada u najprivrženije partizanovce:
— Rođen sam 1946, ali imam već trideset godina staža. Za Partizan, svakako! Kao hercegovačkom detetu, Beograd mi je bio veliki pojam, a isto Partizan. Ali, pošto se dete ne razume ni u u druge oblike takmičenja, bila je odlučujuća personifikacija. Kao što se deci danas na televiziji repriziraju crtani filmovi, tako se meni stalno u glavi „repriziraju“ neke upečatljive fudbalske slike još iz vremena Bobeka, pa kasnije „mladih lavova“: Šoškića, Galića, braće Čebinac, Julke, poslovođe Kovačevića …
Čitaoce verovatno zanima Markovićev novinarski put… Pošto je završio fakultet i postao profesor književnosti, neko vreme je radio po gimnazijama („imali su protekciju dečaci koji su znali da igraju fudbal“), a onda dospeo u Radio-televiziju Beograd:
— Interesantno je da me je u novinarstvo primio Radivoje Raća Marković, mada nikad nisam radio u sportskoj redakciji. Ali, kao što sportski novinar, bez obzira koliko je opredeljen, mora objektivno da vrednuje sadržaj utakmice, tako i novinar u drugoj oblasti mora da poštuje činjenice, da se služi logikom koja se nameće. Ne sme pri tom da se pita kome činjenice odgovaraju a kome ne, jer u novinarstvu činjenice imaju najveći autoritet, iznad svih foruma i političkih funkcionera… Izveštač ne sme da se pita da li će se zameriti ovoj ili onoj politici i ni po koju cenu ne sme izneveriti objektivnost koja je kičma ove profesije.
Šta naš sagovornik kaže o vezi sporta i pedagogije?
— Ubeđen sam da sport oplemenjuje i ima veliku moć: to je prava poplava spektra emocija, tu su sve vrste uzbuđenja — radost, ushićenje, egzistencija. doživljaj kolektiva, očajanje, bes, griža savesti… Čoveka sport moralno oblikuje. Na žalost, u mnogim ekipama, možda najviše u fudbalu, zanemaren je pedagoški rad. Nema velikog sportiste ako nije istovremeno i stabilna ličnost koja će odoleti svim iskušenjima zavodljive strane sporta, koja će odoleti publici, slavi, velegradu… Savremena organizacija kluba mora da predvidi ljude za tu stranu sporta, u istoj meri kao i one koji vode računa o komercijalnim efektima, o sportskom biznisu. Zabava, dakako i sportska, neophodna je potreba urbanog čoveka. Čak mislim da je prisustvo na tribinama vrsta psihološke terapije, da čovek oslobađa potisnute emocije, blokiran kojekakvim konvencionalnostima. Tribine su postale svojevrstan pokazatelj političke klime, pa ponekad umesto navijačkog radovanja gledamo nacionalističke manifestacije. A, po prirodi stvari, duboko sam uveren da igrači nisu opterećeni suženom svešću…
Ne propuštamo priliku da zatražimo prognozu za Miloša Markovića pred nastavak fudbalskog prvenstva:
— Kao navijač, ubeđen sam da ćemo trijumfovati na sva tri fronta. Objektivno, važno je da uđemo u polufinale Kupa UEFA i osvojimo jedan od dva domaća trofeja. Lično bih voleo — prvenstvo! Verujem u pobednički mentalitet Golca i entuzijazam mladih igrača, pojačanih izuzetnim Mijatovićem. Beogradska publika, verujem, potvrdiće svoju kulturu i navijaće, ni politički ni nacionalistički, već — sportski!