DRUŠTVO I SPORT
Uoči nastavka fudbalskog prvenstva: … Navijači i prijatelji sportista i klubova JSD „Partizan“ ne smeju pasti u zamku provokatora. Ovi to, u stvari i žele. Našim nekontrolisanim ponašanjem oni zapravo postižu svoj cilj. Ne dozvolimo da igramo u istom kolu sa demonima zla…
Na pragu nastavka prvenstva Jugoslavije u fudbalu bilo bi normalno da se o tom događaju piše kao razlogu više da se radujemo i uživamo u magičnoj privlačnosti sporta. Sve očiglednije je međutim, da živimo u jednom dvosmislenom okruženju našeg društvenog života, u vremenu u kojem su gotovo sve društvene vrednosti svoj pravi smisao. I, umesto da se radujemo činjenici što ćemo, zajedno sa stotinama hiljada naših sugrađana, iz nedelje u nedelju imati to zadovoljstvo da uživamo u majstorijama naših najboljih fudbalera, mi smo prinuđeni da strahujemo, ne zbog sporta i sportista, nego zbog bestijalne zloupotrebe sporta od strane ljudi koji su nemoćni da odgovore na izazove savremenog sveta, zamenjujući stvaralaštvo bezobzirnom borbom za golu vlast, zasnovanoj na intrigama i međunacionalnim manipulacijama.
Nacional-šovinisti — prethodnica zla
Ovih dana kada sa nestrpljenjem očekujemo prolećni start naših ljubimaca, sa raznih strana smo zapljusnuti vestima o eskalaciji mržnje na nekim našim sportskim borilištima. Nije li agresivno i fašistoidno ponašanje publike, u najnovije vreme — u Trogiru, Mostaru, Dubrovniku, prošle godine — u Splitu, Zagrebu i Ljubljani, na pr. dovelo sportske priredbe na našim prostorima do apsurda, do stanja potpunog besmisla? Nismo li već postali žrtve nevidljivih demona koji razaraju ne samo naše društveno biće, nego čoveka u njegovom elementarnom značenju? Nisu li „jurišnici“ poput onih u Trogiru koji su na brutalan način, nesmetani od organa javnog reda, sprečili odigravanje prijateljskih utakmice fudbalera Partizana i Napretka iz Kruševca, nečija prethodnica? Recimo prethodnica snaga sa ustaško-četničkim predznacima kojima sportske priredbe služe kao maska za javno testiranje realnosti svojih mračnih, nacional-šovinističkih ciljeva? I, najzad, nismo li kao mnogonacionalna zajednica već postali žrtve sopstvene, smislom ogoljene prakse u kojoj mogu imati prođu čak i takve opcije iliti političke alternative duhovno i duševno nedorasle da nas, okićene starim amblemima i amajlijama, i „naoružane“ istorijski prevaziđenim religijskim, metafizičkim i moralnim obzirima i maksimuma, vode 21. vek?
Tužno, ako ne i sasvim poražavajuće zvuči zaključak novinara „Politika ekspres“ A. Stankovića, koji je, izvesno imao u vidu „stanje duha“ u našoj zemlji, a u vezi sa predstojećom utakmicom u Kupu pobednika kupova koju naši fudbaleri, po odluci UEF-e moraju odigrati u mestu udaljenom najmanje 300 km od Beograda, napisao da za Partizan „preko Drine nema sredine“. Za civilizovani svet to je jednostavno neshvatljivo i nespojivo sa zdravim razumom, ali gotovo da je tako, što na određeni način potvrđuju već poznate ponude iz inostranstva, iz Udina, Štutgarta, Soluna i Atine da budu domaćini našim fudbalerima!…
Nije sport, politika je u „slepoj ulici“
Ko bi, zapravo, morao da se stidi svih pojava na našim sportskim priredbama? Sportisti su — sada je to sasvim vidljivo — poslednji u nizu onih od kojih zavisi da li će naši stadioni i sportske dvorane biti mesta zbližavanja ljudi, ili predvorje za nesmetano delovanje jednom već istorijski pregaženih i potučenih snaga. Može dnevnoj politici pojedinih rukovodstava u našim socijalističkim republikama i autonomnim pokrajinama odgovarati političko „talasanje“ na tribinama sportskih stadiona i dvorana kojeg su inicijatori tipovi a la Tuđman, Drašković, Rupel, Rugova, ali u takvoj borbi za vlast ulog smo svi mi kojima je stalo do Jugoslavije i ljudskih sloboda, a protivnik takav da kompromisa jednostavno ne može biti. S toga i živimo u uverenju da smo duboko u pravu kada insistiramo na političkoj, a u najdrastičnijim slučajevima, kakav je, na pr. „trogirski“, i na krivičnoj odgovornosti aktuelnih političara i nadležnih državnih organa…
Rečeno, naravno, ne znači da sportski forumi i sportske organizacije mogu po „kratkom postupku“, skinuti sa sebe svaku odgovornost za regularnost sportskih priredaba. Naprotiv, stanje je takvo da se — više nego ikada ranije — odgovorni faktori u sportu moraju baviti ovom dimenzijom sporta. Pritom, valja imati u vidu da se problem ne iscrpljuje i ne rešava primenom sankcija koje se svode na „sportske priredbe bez prisustva publike“. To je, zapravo, linija manjeg otpora bez pravog efekta. Jednostavno, problem se mora rešavati u širem društvenom kontekstu, sinhronizovanim akcijama svih odgovornih subjekata političkog sistema.
I na kraju, kada je u ovom kontekstu reč o navijačima i prijateljima sportista i klubova JSD „Partizan“ ne preostaje nam ništa drugo nego da izrazimo uverenje da je ova situacija, u kojoj su naši sportisti i klubovi — dodajmo: verovatno i zbog jugoslovenskog predznaka u svom nazivu česta meta nasrtaja agresivnih snaga koje bi da ruše Jugoslaviju, upravo prilika i svojevrstan izazov da se maksimalno mobilišu i samodisciplinuju, kako ne bi pali na nivo provokatora. Neprijatelji to, u stvari, i žele. Našim neosmišljenim ponašanjem oni zapravo postižu svoj cilj… Ne dozvolimo da igramo u istom kolu sa demonima zla…