U prošlom broju „Partizanovog vesnika“ pročitao sam izjavu Dragana Kićanovića kako retko dolazi u klub, „jednom nedeljno“. I to samo „navrati“. Kako to? Zar on, koji je proslavio Partizan kao najveći od svih asova, a potom na funkciji direktora učinio toliko mnogo za uvećanje Partizanovog ugleda, sad odjednom okreće leđa klubu.
Kića nas uverava da se Vlada Divac „nije mogao zadržati“. Hoću da mu verujem da je tako. Ali, zar je to razlog da on više ne bude aktivan u Partizanu?! Mi, navijači, imamo poverenja u Kićanovića; verujemo da će opet negde pronaći nekog novog Žarka Paspalja, možda i Divca. Ne treba za boraviti da nije isto kad sa mladim igračem ili njegovim roditeljima razgovara jedan Kićanović ili Džajić, ili pojedini klupski funkcioner, široj javnosti nepoznat, čak i ako je predsednik kluba.
Treba znati: veruje se uvek velikanima! Da nije bilo Ranka Žeravice, Dalipagić i Kićanović nikad ne bi došli u Partizan. Tako je bilo i sa Kićom kada su dovođeni Divac, Paspalj, Pecarski, Nakić, Obradović, Danilović…
Smatram da naš košarkaški klub mora da učini sve da se Kića opet angažuje u punoj meri, da vodi klub i dovodi igrače. Na taj način ćemo opet stvoriti veliki i jak Partizan.
Ni sportsko društvo ne bi smelo da ostane ravnodušno kad su u pitanju jedan Bata Orlić, Kića, Bobek, Praja, Mihalić … bilo koja od velikih legendi Partizana i jugoslovenskog sporta.
Njihovo dejstvo na sve što ih okružuje ogromno je. Oni ponekad toga nisu ni svesni. Mi, navijači, to najbolje osećamo.
— Džemaludin Malićević, Maksima Gorkog 81, Beograd