KROZ NAŠU OPTIKU
Ispratili smo ih sa zebnjom, dočekali s ponosom. Ti neočekivani uspesi (priznajmo to sad!) doneli su nam životvoran, okrepljujući plamen. Svi prijatelji Partizana nosili su u sebi tu pomamnu želju da se nešto izmeni, da krene nabolje… Došao je i taj tren!
Prvo mesto na turniru u Siudad Meksiku nisu samo uspeh „crno-belih“, već celog jugoslovenskog fudbala. U zemlji koja će kroz nekoliko meseci biti poprište svetskog fudbalskog šampionata mi, Jugosloveni, doživeli smo svoju malu rehabilitaciju za neučestvovanje na „Mundijalu 70“.
Pomno smo pratili sva zbivanja na dalekim širinama Meksika.
U bujici silovitih (i prijatnih) događaja jedna briga dominirala je u nama: da li će nastavak prvenstva biti ponovljeni slučaj minule jeseni, kada je podvig u Kupu prvaka plaćen gubitkom bodova ili će serija uspeha iz Meksika biti nastavljena?
U fudbalu je kao i u ratu: umerenost je ludost. Ako možeš, udari jako i gde možeš! To bi trebalo da znaju Damjanović, Mihajlović, Paunović, Hošić i ostali, pa da im povraćeno samopouzdanje da inerciju koja će ih voditi dalje u pobede. Znamo da se bodovi neće lako osvajati, ali zar ovaj tim nije zreo i sposoban da i u domaćem takmičenju juriša na prvo mesto.
Možda nije suvišno, u ovim trenucima kad vas zapljuskuje plima uspeha i radosti, reći da Meksiko nije „jedna prilika u deceniji“, već klasičan primer iskazane moći koja pored ponosa donosi i — obavezu. Sad, posle svega, Ćurković i njegovi drugovi neće imati pardona, već od njih navijači s pravom očekuju da se uključe u sam vrh tabele i da se bore za pehar FSJ i Kup Jugoslavije.
Kiril Simonovski nije samo primer veličanstvene odanosti Partizanu, već nas je uverio da zna da nađe put koji vodi direktno ka cilju. Delo koje su mu ostavili Bobek i Vilotić iskoristio je da pruži svoj udeo i „crno-bele“ vrati na stare staze slave.
Osvajanje prvog mesta na velikom turniru u Meksiku je ohrabrujući znak sposobnosti ove generacije, koju sigurnom rukom sad vode Džina i Boba Mihajlović.
Međutim, svako dramatično isticanje da će Partizan biti novi šampion u fudbalu u ovom trenutku bi više štetilo nego što bi koristilo. Ne, bitno je da „crno-beli“ vode glavnu reč, da odlučujuće utiču na vrh tabele i da svojom veštinom, fudbalskom zrelošću i vaspitanjem nastave onu lepu tradiciju Partizana, a to je da ga dočekuju i pozdravljaju s verom, pouzdanjem i respektom. Jer, ne treba zaboraviti: jesenas je mnogo propušteno, pa je pitanje da li će se to moći nadoknaditi.
Sportski je da se sve pokuša. Uostalom, to je i obaveza pobednika na jednom tako velikom turniru kao što je bio ovaj.
Zato uz sve čestitke akterima ovog impozantnog uspeha neka dođe i ova dobronamernost: da uspeh rađa — obavezu!