Ovim napisom prvi put se u našem listu javlja Predrag — Peca Aleksijević, reporter „Ilustrovane politike“, jedan od eminentnih novinara mlađe generacije.
Aleksijević će pod stalnim nadnaslovom „Glasam za igrače“ nalaziti aktuelne teme i obrađivati ih na sebi svojstven način, nenametljivo, toplo i — direktno.
Odavno sam navijač fudbala, a kao novinar ne pripadam sportskoj sekciji. Ipak, s vremena na vreme, kad mislim da je korisno, pišem o sportu kojim se bavite. Samo, to nije jednostavno, a vi već znate zbog čega. Eto, na primer, u svoje vreme sam pisao o OFK Beogradu, Joške Skoblara, i brzo su me nabedili da navijam za taj klub. Potom, jedne sezone, bio sam zadužen za generaciju vašeg sadašnjeg „gazde“ Vasovića, dok je bio Bobekova „beba“. I tada sam imao muke, jer mi je neko iz suprotnog tabora prebacio: „Ti si njegov čovek“. Kada mi je na tapet dolazila „Zvezda“ govorili su: „Ti ipak potajno ne navijaš za nas“. I, da vidite čuda, prebacivanja nikada nisu dolazila od igrača. Doduše, nikada nisam ni bio protiv igrača. Nikada! Ma šta se događalo. Takvo je moje, navijačko, shvatanje fudbala. Igrač može da bude loš, ali kriv — nikada!
I tako sam se zamerao, uglavnom, upravama koje, istinu govoreći, nisam ni poznavao, a držao stranu igrača kad god sam imao priliku. Sećate li se „slučaja Petra Krivokuće“, kada je onako ludo napustio drugove na madridskom aerodromu? Borio sam se tada za njegovu sudbinu, iako su mnogi smatrali da je to „stvar uprave kluba“. Jednom mnogo ranije, jednog fudbalskog proleća, vaš Velibor Vasović je bio na stubu srama zato što je u igri slomio nogu mom prijatelju iz Zvezde, Mirku Stojanoviću. Obilazio sam Mirka, a u novinama branio mladića i velikog sportistu Vasovića.
To vam sve uzgred kazujem, da bismo se razumeli. Od ovog broja, ako nemate ništa protiv, razgovaraćemo o vama. Vrlo otvoreno i, što se mene tiče, vrlo pristrasno kad je reč o igračima. To jest, ako se bude dopala glavnom uredniku, jer je u pitanju zakleti navijač igrača i fudbala.
Na istoj vatri
Došlo je „partizanovo“ proleće, a jurili ste ga dugo, nekoliko godina. To, kako ste ga jurili, znate i sami. Kao da ste trčali na rukama, ne nogama. Sada ste ponovo „violina“, matadori, kako gde zaigrate. A isti igrači! Oni isti, maltene, koji su iz nedelje u nedelju, dobre dve sezone i više, pokunjenih glava morali da napuštaju i svoj i tuđe terene. Čak i kad pobedite, nije to bio onaj „Partizan“. A sada?
Porazgovarajmo među sobom, kao igrači s drugom, a da nam se ne mešaju stručnjaci i „upravnici“. Kao navijač na tribinama, u kafani i drugim zborištima, tvrdio sam da igračima može da komanduje, da ih vodi, pa i „pamet da im soli“, ako se mora, samo čovek koji se pekao na istoj vatri, koji je dobijao ili gubio, kao igrač, velike utakmice, koji zna šta je to poraz ili slava zarađena na fudbalskim kramponima. Zašto je tako, vi ćete bolje objasniti, a ja znam da je tako i verujem da ćemo se složiti.
Ima primera koji mogu da „dokažu“ i suprotno, ali na to ne dajem pet para, sem što eventualno ćutim, jer mi fudbalski glas ne vredi mnogo. Ali, koliko za poverljive razgovore s vama, za igračku pravdu i pamet mogu da zalegnem. Eto, na primer, vaš klub je u jeku jedne sezone, željan da brzo vrati izgubljenu slavu, oteo, tako reći drugom klubu njihovog trenera koji je tamo, kako se to kaže, imao uspeha. Kao da je on igrao, a ne igrači. Svejedno, ispostavilo se da Zec, jer je o njemu reč, nije mogao pomoću štapa i kanapa, nauke o fudbalu i raznih „G“ ili „Ž“ sistema, ni da održi „Partizan“ tamo gde mu je mesto, a kamoli da mu vrati slavu. Po meni, to je zato što nikada nije bio pečen na vašoj vatri. A jeste stručnjak, svaka mu čast. Ima i slučaj Herera, a tog Herere mi je uistini dosta! Izmislio je fiksirane nule i jedinice u tiketima i ništa više. Ima i Miljanića, ali to nije završena priča.
Vi ste sada dobili Vasketa. On nije naučni, nego je igrač fudbala. Ako se naljuti, može svakome od vas da održi lekciju. Zato ga poštujete i volite. Zato pobeđujete. Zato Zvezda opet ima velikog rivala!